Nedelja (2024) - Recenzija Filma

 

Još jedan domaći film o poznatom izvođaču i još jedno ostvarenje koje me je brinulo. Prethodni domaći filmovi me nisu nešto preterano oduševili, te sam se opravdano brinuo da li će vrlo pametno i pronicljivo nazvan film, "Nedelja" biti još jedan u nizu onih bioskopskih iskustava sa kojih ću iz sale izaći držeći se za glavu dok se pitam kad će biti neki domaći visokobudžetni film koji je zapravo dobar ili barem da ima neki dašak noviteta i svežine koji fali domaćoj filmskoj industriji. Iako je bilo takvih momenata, "Nedelja" je film koji me je i prijatno iznenadio.

Kao i skoro svaki domaći projekat koji sam imao proliku da pogledam u poslednjih nekoliko godina kako na malom ekranu, tako i na velikom platnu i ovaj ima jedan neoprostiv problem, a to je scenario. "Nedelja" je film o Džeju Ramadanovskom, poznatom domaćem pevaču i od samog naslova možete pretpostaviti kakav će film biti u pitanju. Ako ste gledali "Tomu", odnosno apsolutno svaki holivudski biografski film o nekom muzičaru, možete predvideti svaki dramaturški poduhvat i ovog filma. Veliki problem ovog filma nije toliko u načinu pisanja dijaloga, već jednostavno u celokupnoj narativnoj konstrukciji. Scenario isprva ima klasičnu strukturu, počinje od Džejevog detinjstva u domu, pa sve do njegovog navodno vrlo bitnog koncerta 1991. godine. Takav način konstrukcije ovakvog filma gde kulminaciju čini neki koncert nije nepoznat i uglavnom radi kada se dobro postavi, ali u ovom slučaju taj njegov koncert je skoro pa nebitan, čak iako su pokušali da ga takvim učine.

Film scenarisčki dobro počne i dopalo mi se što su prikazali ulični život u Beogradu sa kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih godina prošlog veka, koje su bile vrlo zanimljive po tom pitanju. To je zaista nešto što nismo do sad videli i voleo bih da vidimo neku krimi seriju smeštenu u tom dobu. Toliki je fokus bio usmeren na Džejev krimi život, da sam zaboravio da je on zapravo pevač. Iako je to svakako bitan deo njegovog života, pevanje je skoro pa skroz zapostavljeno. Prvi put Džeja vidimo da peva tek u nekih oko sat vremena trajanja filma, a vidimo neke naznake da je to voleo da radi kao mali (ali mizerno malo). Pritom, način na koji je počeo da peva je skroz nekako bangavo odrađen i besmislen, mada je možda tako stvarno i bilo. Ceo njegov put ka slavi je zapostavljen i praktično ga pa ni nema. Samo je odjednom od sitnog kriminalca postao poznati pevač koji privlači preko 10 hiljada ljudi na koncert. Takođe, film je strukturalno potpuno haotičan. Prva dva čina su bila skroz zadovljavajuća, ali treći čin i rasplet su toliko zbrzani, da me je ostavilo skroz zbunjenog šta se desilo i koliko kraj nije imao smisla, a samim tim nekako i ceo film je postao bespotreban.

Na polju glume su domaći projekti uglavnom besprekorni. Husein Alijević je Džej i za prvu filmsku ulogu je skroz solidan. Nisam posumnjao da nije Džej i zaista me je iznenadio. Husa je pevač, ali nisam siguran da je pevao u svakoj sceni u filmu. Malo mi je žao toga, jer ako već imate pevača, maksimalno ga iskoristite. Pritom, siguran sam da su ga samo uzeli jer liči na Džeja, što je možda bila greška. Poenta ovakvih filmova nije da glumac ili glumica liči na određenu ličnost, već da li prenosi dušu te ličnosti kako treba na veliko platno. Iskreno, ne znam nešto mnogo o Džeju, ali Husa je bio dobar kao glavni lik i adekvatno je učinio pomenuto, doduše siguran sam da ne bi pogrešili da su uzeli nekog drugog glumca. Pritom, Husa ga igra od kad je bio klinac u poznim tinejdžerskim godinama, što je bilo besmisleno i izbacilo me je iz celog gledalačkog iskustva. Likovi se oslovljavaju Džeju sa klinac ili mali, a Džej izgleda kao da ima 40 i kusur godina.

Još jedan zaista fenomenalan performans nam je poklonio Marko Janketić, koji je igrao Isu Lera, odnsono Džambu, poznatog kriminalca i Džejevog rođaka. Janketić je ubedljivo bio najbolji u filmu i glumački je prešišao sve ostale. Iskreno, ne bih se bunio da vidim priču u nekoj seriji ili filmu o Džambu i tome kako je postao "kralj" Dorćola.

Ostali glumci su bili jednostavno okej. Niko se nije nešto mnogo isticao, ni po dobrom ni po lošem. Svi su uradili dovoljno dobar posao i to bez mnogo neprijatnih momenata. Doduše, bilo je nekih scena gde se preglumljavalo, ali se na to već uveliko naviklo kod domaćih projekata.

Ako nešto "Nedelja" ima što mnogo drugih domaćih filmova nema, to je primetno dobra režija. Reditelj Nemanja Ćeranić mi je zapao za oko još 2021. godine filmom "Lihvar", koji me je prijatno iznenadio. Mnogo mi je drago što je neko najzad shvatio da kamera treba da se koristi aktivnije i malo življe. Ako je nešto film "Nedelja" učinilo posebnim, to je njegova režija. Vrlo me raduje njegov sledeći dugoočekivani projekat, "Volja Sinovljeva" i njegova kariejra bi trebalo da se pomno prati, jer ima ogroman potencijal.

Još jedna fenomenalna pojedinost ovog ostvarenja jeste fotografija. Predrag Gavrilović je bio zadužen za izgled svakog kadra i stvarno je učinio nešto posebno. U poslednjih nekoliko godina, domaći projekti su sve lepši, ali ovaj film me je naterao da zaboravim da je domaći film u pitanju. Gavrilović je prethodno radio na seriji "Kljun" i nadam se da će nastaviti saradnju jer očigledno vrlo dobro idu zajedno.

"Nedelja" je film koji je trebalo da bude o Džeju, ali nije. Džej je nekako samo sporedan lik u svojoj priči i kao da su autori reda radi obradili pevački deo njegovog života. Iako blista na polju režije i fotografije, kičma filma, scenario, je vrlo klimav i nažalost kvari film. Film je reklamiran kao muzički biografski film, ali je nešto drugo. Pritom, da su odabrali da urade krimi-triler gde je Džej jedan od likova, možda bi bio mnogo bolji film, jer se stiče osećaj da su muzički delovi samo tu kako bi ovo bio film o Džeju, poznatom pevaču. "Nedelja" je bolji nego što sam mislio i dobar je korak ka boljem mejnstrim domaćem filmu, samo bi trebalo da se ne zapostavlja scenario koji je bio i biće najbitniji element svakog filma, koliko god sve ostalo bilo dovoljno dobro ili čak i odlično.

Ocena: 6/10