Lazarev put (2024) - Recenzija Filma

 

Podržavam i volim domaću kinematografiju, kakva god da je. Jeste da je muče raznorazni kreativni i produkcioni problemi, ali ima nekog pomaka. On možda nije ogroman, ali je bitno da je postojan. U poslednje vreme, domaća ostvarenja ostavljaju mnogo za poželeti, ali se ponekad nađe neki projekat koji se odmah čini drugačijim i vrednim pažnje. Takvi filmovi su neretko neispraćeni i neshvaćeni dovoljno („Heroji“), ali je nažalost takva sudbina nekih filmova. Od prvog trejlera je bilo vidno poznato da će novi domaći film „Lazarev put“, biti nešto drugačije. Da li u ovom slučaju drugačije znači dobro?

Nakon godina provedenih na neimenovanom grčkom ostrvu, ulični umetnik Lazar, želi da se vrati kući. Taj poduhvat mu otežava ostrvska birokratska služba, koja ga šalje od jednog službenika ka drugom, usled nedovoljno prikupljene papirologije. Svaki susret sa njima biva čudniji od prošlog, svaki zazire po malo dublje u njegov lični život i psihu. „Lazarev put“ je film o povratku kući jednog čoveka, a publika je očevidac kafkijanskog procesa koji postaje sve komplikovaniji. Što duže naslovni lik prikuplja dokumentaciju, publika dobija naznake da Lazar ipak nije tamo gde misli da je...

Premisa je vrlo interesantna, ali je potreban dobar scenario kako bi je upotpunio. Način na koji je napisan ovaj film je vrlo metodičan, ali ultimativno spor, ali ne uvek na dobar način. Dijalozi su prenaglašeni, previše teatralni. Nekom drugom filmu bi to bila mana, ali u ovom slučaju bi se reklo da je to smisleni i namerni kreativni izbor. Dijalozi su bili dopadljivi, ali fali još nekoliko ključnih susreta da bude bolje i ubitačnije, da se tema još bolje ustanovi, a ideja bude bombastičnije prenešena. Ali i ovako kako stoji, scenario je sasvim okej za film ovakve vrste. Postignuto je ono što je nameravano, ali ovakva priča je zaslužila još malo krčkanja da se više iskristališe.

Ivan Bosiljčić je Lazar na putu. Bosiljčić je provereno solidan glumac i nije bilo sumnje da će dati sve od sebe da ovog lika dobro prenese sa papira scenarija na veliko platno. Bosiljčić je bio dobar odabir za naslovnog lika, ali je prisutna već klasična krutost domaćih glumaca. Nakon par scena ona splasne i Ivan ne tera na sumnju da je Lazar, čovek zaglavljen u birokratskom vrtlogu. U nekoliko scena je morao da pokaže određene emocije i nije razočarao. Posebno je izvukao jednu scenu na polovini filma na kojoj bih zaspao da nije bilo njegove glume (biće reči o njoj kasnije). Ovakav film zahteva dobrog glavnog glumca, a Bosiljčić nije razočarao.

Od ostalih u glumačkoj postavi, niko nije išao van poznazih granica svojih glumačkih sposobnosti. Nebojša Dugalić, Judita Frankovič i Bojan Žirović se najviše ističu. Svako je bio dovoljno dobar u svojim ulogama da prenese to što je trebalo i svi su dobili po bitnu scenu sa naslovnim likom. Niko se nije istakao ni na loš, ali ni na dobar način. Svi su bili samo okej.

Režija Ivana Jovića ide uz temu i ideju filma. Kadrovi su uglavnom statični, ali lepo iskadrirani. Oseća se da je svaki kadar smisleno postavljen, da je reditelj imao neku zamisao i ideju pre uključivanja kamere. Odabir ostrva je divan i gradić u kome je smešten film je isto tako snimljen i izgleda kao lepa destinacija. Daleko od toga da Jović nema smisao za kadriranje i snimanje, ali i kada se desi nešto zanimljivo i drugačije, brzo postane repetativno. Mizankadar na polovini filma kojim je snimljena interakcija između Bosiljčića i Dugalića je bio zanimljiv, ali na minut dva. Već nakon desetak minuta se sve previše ponavlja i jednostavno tera na zevanje. Sličan je slučaj i sa dron kadrovima. Iako takav fazon snimanja tematski ide uz film, sigurno je mogao da sadrži suštinu, ali da istovremeno bude malo drugačiji. Svakako me je Jović zainteresovao i pogledaću njegove ostale filmove.

„Lazarev put“ je nešto drugačije u svetu domaćeg filma. Očekivao sam da će biti dosadno i monotono iskustvo, ali sam dobio nešto što me je nateralo da razmislim o životu i postojanju. Nažalost, to razmišljanje se ubrzo završilo, jer me scenario nije oduševio niti nešto ubacio u duboke misli, a zaista je mogao. Režija je bila solidna, ali repetativna nakon nekog vremena, dok gluma nije izlazila iz već poznatog kruga kvaliteta. Svakako mi je drago što je ovaj film napravljen, jer iako ne nudi nešto novo, tu je da bude nešto drugačije u moru od sličnih do skoro pa istih domaćih ostvarenja. Preporuka je da se pogleda na televizji tokom nekog tmurnog zimskog popodneva, ne bih odlazio ponovo u bioskop da ga pogledam. Ali ostaje na vama da odete da pogledate i prosudite!

Ocena: 6/10