The Crow (2024) - Recenzija Filma

 

Film koji od početka nije mnogo obećavao. Rimejk je jednog od pamtljivijih filmova devedesetih, a i peti je film u serijalu koji nije posve kvalitetan. Gledajući da je ovo rimejk prvog i najboljeg filma koji je izašao pre tačno dve decenije, poređenja su bila neminovna. Pritom, time se film osudio na propast, jer je nemoguće biti kao prvi film koji je sam po sebi proizvod vremena bez mogućnosti da se ponovo stvori. Mada, može se reći da je novi „The Crow“ sličan. Produkt jednog vrlo zbunjujućeg vremena koje uglavnom proizovodi đubrad od mejnstrim ostvarenja na pokretnoj traci.

Priča je naizgled ista kao u originalu. Srodne duše Erik i Šeli bivaju brutalno ubijeni. Drejvena onda  oživi paranormalna Vrana povezana sa Paklom i pokloni mu moći isceljenja (i bedno loš mejkover) kako bi osvetio svoju voljenu i ponovo je sreo u zagrobnom životu. Premisa je vrlo jednostavna, baš kao u originalu i neslavnim mu nastavcima, ali u ovom slučaju je ipak malo drugačija. „Brutalno“ ubistvo se desi skoro na pola filma, a do tog trenutka je za publiku predstavljen deo koji bio viđen u prošlim ostvarenjima, razvoj njihove romanse.

U proteklim filmovima, odnos između tragično ubijenih se vidi kroz uglavnom kratke flešbekove, što je bilo sasvim dovoljno da se oseti bitnost njihovog odnosa i stvori motivacija za osvetu koju ima naslovni lik. Kreativna odluka da se pivotalno dešavanje desi skoro na polovini filma nije nužno loša, ali razvoj odnosa Erika i Šeli je bio previše suvoparan. Glumci Skarsgard i Tvigs nemaju ni trunku hemije, a nekoliko erotskih scena i mnogo puta izrečena ljubav to ne menja, već odnos čini samo gorim. Njih dvoje nisu loši glumci (za Tvigs nisam siguran), ali se nisu baš poklopili. Možda jesu objektivno privlačni, ali ih to ne čini jednim za drugo. Da je njihova smrt došla pri prvih desetak minuta filma, njihov odnos bi možda i radio kako treba ili barem bio prolazan. Publika bi onda ipak imala duže od pola sata akcije, koja ni sama po sebi nije bila dovoljna da dovuče ljude na film.

Trejler je nagoveštavao opaku akciju u duhu Džona Vika, sa daškom „Deadpool“ filmova, usled moći regeneracije glavnog lika. Pritom, Drejvenovo besmrtno stanje je i te kako plodno tlo za kreativne akcione sekvence. Nažalost, svi „kreativni“ momenti su već viđeni u trejlerima, a u filmu su tik nešto malo produžene. Sekvence su uglavnom snimljene vrlo površno, bez inovativnosti i nekih neočekivanih momenata koji bi naterali na neko pozitivno iznenađenje. Sve što se očekuje od u najboljem slučaju mediokritetnog akcionog filma je ovde prisutno. Samo sa više krvi jer je rejtovan R. Čak ni taj rejting, koji otvara vrata za još kreativnije i surovije trenutke akcije, nije došao do mozga autorskog tima. Iako je film relativno jeftin za holivudsko ostvarenje ($50 miliona), viđeni su i bolji akcioni filmovi napravljeni za manje para, kao na primer „Upgrade“ ($3 miliona) ili ovogdišnji „Monkey Man“ ($10 miliona).

Bil Skarsgard kao naslovni lik se nije baš proslavio. Iako se fizički slaže sa ulogom, kreativni izbori su upropastili lik Erika Drejvena. U ovom filmu je narkoman koji većinski nije ni glavni lik svog filma. Pola filma pratimo njegovu voljenu Šeli, čije delovanje je pokretač filma i razlog njihovog surovog sunovrata. Erik ne dobija na preko potrebnom razvoju, već je većinski vreme otišlo na Šeli, koja ionako pogine. Razumljivo je da je 2024. godina i da su ženski likovi postali „jaki“ i „samostalni“, ali u „The Crow“ pričama, ženski lik je tu da bude ubijen. To ne znači  da nije njen lik nije bitan, štaviše i najbitniji je. Ali način  na koji su njihovi likovi odrađeni je promašen, kao da autori nisu shvatili poentu izvornog materijala. Čak su i oni manje kvalitetni nastavci imali neku minimalno okej zajedničku nit u stvaranju likova, iako ni u njima ona nije bila valjano sprovedena.

Izbor reditelja Ruperta Sandersa je bio očigledan izbor. Sanders je klasičan dosadni holivudski pijun od reditelja koji nije uradio ništa izistinski svoje, čak ni neki niskobudžetni film. Njegovi prethodni uplivi u holivudski blokbaster je bio u vidu „Ghost in the Shell“ i  „Snow White and the Huntsman“ su čist primer suvoparnosti i nemaštovitosti reditelja njegove vrste.

„The Crow“ spada sigurno u top pet najgorih filmova godine. Znalo se da neće biti najbolji film ikada, ali ne i da će biti ovoliko težak za gledanje. Autori filma su u potpunosti promašili poentu izvornog stripa i napravili ovu grdosiju koja jedva zaslužuje da bude možda na Netfliksu. Brzoplet je film sa pogrešno odabranim glumcima koji nemaju ni h od hemije, sa par okej momenata u akcionim sekvencama, ali to je to. Za film koji traje skoro dva sata, ne kaže ništa konkretno i samo ide iz scene u scenu potpuno loše narativno potkano. Ovo je film koji niko nije tražio, niti hteo, a ni koji čak studiju nije ni siću zaradio, a to je jedva $21 milion.

Ocena: 1+ / 5