Joker: Folie a Deux (2024) - Recenzija Filma

 

„Najveće razočarenje 2024. godine“.“Najgori film 2024. godine“. „Najgori film baziran na stripu“. „Najgori film ikada“. Ovo su samo neki utisci koji odjekuju internetom proteklih oko nedelju dana od kad je izašao dugoočekivani nastavak na film koji je zaradio dva Oskara i preko milijardu dolara, a to je Joker: Folie à Deux. Ovo je film koji je podelio publiku i fanove ovog malo je reći kultnog lika, razne kritike da je film razočarenje ili jednostavno loš su preplavile internet i ne bi se pogrešilo kada bi se reklo da je film objektivno podbacio na komercijalnom nivou, ali i sa većinom fanova. Ali šta ako, Joker: Folie à Deux, zapravo uopšte nije loš film? Odnosno, film je koji ima svoje probleme, ali je daleko od lošeg nastavka.

Nastavak se dešava dve godine nakon prvog filma. Artur Flek je u Arkam duševnoj bolnici, očekujući suđenje za ubistvo petoro ljudi. Flek je onaj stari jadni, izmučeni, ćutljivi, mršavi čovečuljak. Daleki je krik od onog Džokera punog samopouzdanja i sebe kad ga je publika prošli put videla. Kako bi ga spasili od smrtne kazne, njegovi advokati pokušavaju da dokažu na sudu da je Artur zapravo lud, da je Džoker njegova druga ličnost i da jednostavno izvorna ličnost nije bila svesna svojih akcija. Ali, splet suđenja i Arturovog života se menja kada upoznaje naizgled Arkam pacijentkinju Li Kvinzel i prvi put oseti „istinsku“ ljubav. Džokerovo srce ponovo kuca i Gotam nije spreman za to šta ga čeka...

Gotam ne čeka već očekivani haos koji će njih dvoje sejati kao zaljubljeni par klovnova, već skoro dva i po sata dve i po lokacije i mnogo pevanja. Iako može da zvuči kao da je neka loša opaska, to kažem u najboljem mogućem slučaju. Priča se dešava pretežno u Arkam bolnici i sudnici, sa nekoliko scena na ulicama Gotama. Naravno, priča je prožeta sa više muzičkih scena (biće reči o njima posle), koje dodatno naglašavaju mentalno stanje likova i smisleno postoje.  

Joker: Folie à Deux je smislen nastavak. Ne ide prema očekivanoj normi sličnih filmova baziarnih na stripovima. Ovde se neće dobiti Džoker u svojoj punoj snazi koji teroriše Gotam ili kako preuzima Arkam i postaje njegov „upravnik“, kao što se može očekivati od ovog lika. Štaviše, može se reći da Artur nije Džoker. Odnosno, nije onaj Džoker kojeg svi znamo i sa kojim su mnogi opčinjeni. Nije klovn princ zločina, organizovani psihopata anarhista koji seje haos, muči, ubija i sveopšte maltretira narod svog napaćenog grada, već je jednostavno rečeno jadnik kojem ne ide čak ni samo postojanje. Ne treba se na ovog lika gledati kao na onog Džokera koji će se boriti protiv Betmena nekada u budućnosti. Verujem da ovaj Gotam, ovaj svet, ni nema Betmena, barem ne još neko vreme. Artur Flek, Džoker, nije osoba koja zaslužuje divljenje publike, već mu je potreba ozbiljna pomoć i prava ljubav. Joker: Folie à Deux je film o tome kako nije zabavno biti Džoker, lik kojeg Gotam, ali i naš svet idolizuje, a daleko od toga da bi to trebalo da bude normalno.

Pre pet godina je publika dobila spust u ludilo običnog čoveka čije su akcije proizvod nemilog društva kojeg je on mogao da bude zdrav član. Artur Flek je agresivno sažvakan i svaren kroz inficirana i prljava creva Gotama. Ono što je od njega nastalo je Džoker, našminkani klovn ubica koji je nerado inspirisao na hiljade ljudi i započeo pokret koji je već neko vreme brujao usled socijalnih razlika i nepravde između klasa. Dugogodišnje fizičko i mentalno zlostavljanje od strane najbližih i okolnog sveta su dovele Artura do ekstrema. Joker: Folie à Deux je disekcija, analiza ovog lika.  

Suđenje, koje uzima primat u filmu, je analiza njegovih postupaka iz prvog filma. Ubio je petoro, odnosno šestoro, svoju majku, glavnog nasilnika u njegovom životu. Takve akcije bi se u svakom drugom filmu baziranom na stripu samo odbacile i sigurno ne bi bilo mnogo reči o istim. Režiser Tod Filips, koji delimično potpisuje i scenario, publici poručuje da nije fino i kul i zabavno biti Džoker. Konstantnim ponavljanjem nasilnih dešavanja iz prvog filma se samo dodatno naglašava koliko je sve što je Artur uradio zapravo veliko i bitno, kako je ipak ubio ljude, koliko god to bilo opravdano, ako se gleda iz određenog ugla. Filips nije publici podario ono što su svi hteli, već je donekle srednjak svim onima koji idolizuju ovog lika, jer jednostvno ne bi trebalo. „Joker: Folie à Deux“ je napravljen kao neka vrsta odgovora na reakcije na prvi film. Dodatno analizira Arturov lik i postupke i smisleno završava njegovu priču, ali opet ima svoje probleme.

Scenario ima problema sa kompozicijom, odnosno strukturalne probleme. Nije toliko fino skockan i neretko se oseća razvučenost i blago emotivno vucaranje. Film traje skoro dva i po sata, a u nekim trenucima se oseća da traje duže. Neki delovi su brži, neki sporiji, ali činovi nisu raspoređeni kako treba i stiče se utisak da je film bio iseckan više puta u montaži, te je zato takav osećaj.

Tod Filips je uradio identičan posao što se tiče režije kao u prvom filmu. Naizgled ništa nije preterano drugačije odrađeno na tom polju. Fotografski je film identičan kao prvi. Ipak, ovaj put ipak izgleda nekako za nijansu bolje, verovatno usled znatno većeg budžeta (viši za skoro $150 miliona). Scene koje izgledaju drugačije i koje su glavna tema kritika (dobrih i loših) filma su mjuzikl scene. Na polju režije ne nude ništa novo, ali ih je direktor fotografije, Lorens Šer, odlično snimio.

Može se reći da je Joker: Folie à Deux polu-mjuzikl. Nije u potpunosti, jer likovi ipak više razgovaraju. Jeste da se dosta bitni karakterni momenti dogode kroz pesmu, ali se isti dešavaju i kroz dijalog, te se ne bi reklo da je u potpunosti mjuzikl žanr. Mjuzikl scene su zaista solidne. Svaka prikazuje bitan trenutak za likove i odabrane pesme su odgovarajuće za njihovo stanje. Obrađene su pesme velikana poput: Toma Džounsa, Džudi Garland, Semija Dejvisa Džuniora, Stivija Vondera, Frenka Sinatre i ostalih. Svaka je smislena i odgovara datoj situaciji. Kreativni izbor da likovi pevaju je dobrodošao, jer su ti momenti u fantaziji, nisu stvarni. Na taj način Artur beži u svoj um koji je uvek bio razigran i pun boja. Svet fantazije je bio njegov život, te su mjuzikl momenti dobrodošli. Očekivano su odrađeni drugačiji od ostatka filma, puni boja i pozitivne energije. Počnu vrlo oskudno i flagmatično, ali svaka naredna mjuzikl sekvenca je razvijenija i bolja, dok ne kulminira pravom senzacijom koja bi podseća donekle na vreme zlatnog doba mjuzikl žanra. Hoakin Finiks i Lejdi Gaga u glavnim ulogama su se odlično snašli u ovim scenama, ali i uopšteno u celom filmu.

Hoakin Finiks je ponovo bio fantastičan kao Artur Flek. Izvođenje u prvom filmu mu je zaradilo za sad jedinog Oskara za najboljeg glavnog glumca, te se donekle i očekivalo da će biti dobar i u nastavku. Svakako, iako je bio standardno odličan, vredan je svake pohvale. Pre pet godina je publika već imala priliku da vidi šta Finiks ima da ponudi i iznenadila se. Možda je taj osećaj do sad pao i njegovo izvođenje se ne vrednuje toliko u nastavku, a i te kako bi trebalo. Štaviše, Finiks je u nekim trenucima još bolji u nastavku. U mnogim scenama je pozitivno glumački iznenadio, postao je još više ovaj lik: otelotvorenje reči „nemogućnost“.

Finiks se odlično snašao i u mjuzikl scenama. Poznato je da ume da peva još od kad je igrao Džonija Keša u Walk the Line, ali ovde je na višem nivou. Ne samo da peva, već to čini u sklopu lika, baš kako bi Artur Flek to radio. Pored toga i pleše, a posebno iznenađujuće dobro stepuje. Sve u svemu, Hoakin Finiks je bio odličan na svakom polju i zaslužuje barem nominaciju za Oskara, iako se to verovatno neće desiti.

Lejdi Gaga u glavnoj ženskoj ulozi je još jedna glavna tačka negativnih kritika mnogih. Neki je krive za postojanje mjuzikl scena, a neki smatraju da ne odgovara za abnormalno poznat lik Harli Kvin. Pre svega, Gaga je solidna glumica koja ne treba više da se dokazuje i odabir nje za Harli je smislen, pogotovo u ovom svetu koji nije ni neki pravi Betmenov svet. Gagina Kvin se slaže se Finiksovim Džokerom, jednostavno idu zajedno.

Ova verzija Kvin nije psihološkinja opčinjena Džokerom, već je njihov odnos malo okrenut naopako. U većini interpretacija njihovog „ljubavnog“ odnosa je takav da je Džoker nasilnik koji je sa njom iz koristi, Kvin ga voli i uradiće sve za njenog nasilnika ljubavnika. Odnos je bez ljubavi, više od koristi i toga koliko je Džoker koristi za njegove prljave poslove. Dok je u većini verzija Džoker manipulator, ovaj put je Kvin ta koja ga zavede i obrlati. Kvin je zapravo ta koja ga i upropasti na kraju. Pritom, sama idolizacija njihovog malo je reći toksičnog odnosa u drugim medijima je samo dokaz koliko većina publike ne shvata koliko je njihov odnos nezdrav i jednostavno štetan, više za nju nego za njega. Jeste da je Gagina Kvin opsednuta Džokerom, ali čim prestane da bude Džoker, kada shvati da je on samo jadni, namučeni Artur Flek, ona ga ostavlja ga da odleži ostatak kazne sam. Slično kao u većini verzija, Li Kvin jeste opsednuta svojim klovnom, ali ovaj Džoker nije njen obećani klovn. Ova verzija Kvin je manipulatorka, a Artur je iskorišćen. Sve dok je Artur Džoker, ona je njegova Harli Kvin, ali čim je Artur ogoljen, onakav kakav je izistinski, biva ostavljen i omražem. To je vrlo slično stvarnom životu i publici koja je maksimalno popljuvala film čim nije bio ono što se očekivalo od njega, čim Artur nije bio onaj Džoker „obećan“ na kraju prvog filma, a zapravo ni nije bio obećan...

Iako je bila solidan deo filma, vidno je da je dosta scena sa Lejdi Gagom jednostavno izbačeno iz filma. Gledanjem dva trejlera se vidi da neke scene nisu u filmu, a pritom Li Kvin samo nestane odjednom iz filma, odnosno scene sa njom postanu razređenije. Vidno je da je nešto rastumbano i verujem da je ona imala još mnogo scena. Verujem da bi i njihovo uključivanje dalje produbilo njen lik, jer je svakako zanimljiv i nešto što do sad nismo videli od Kvin. Njeno naglo isključivanje iz narativa ga samo dodatno poljulja i već postojane kompozicone probleme poveća.

Što se tiče ostalih likova, nema ih preterano puno. Brendan Glison igra može se reći glavnog čuvara u Arkam bolnici, Džekija. Glisona je uvek lepo videti, jer je odličan glumac i njegovo uključenje u film je naznačavalo da će ipak biti nešto malo više od običnog čuvara. Džeki je još jedan Arturov nasilnik i svaki put kada da naznaku da je Džoker, kada počne da se ponaša tako, tu je on da ga vrati na početna podešavanja, blago rečeno.

Od ostalih sporednih likova, niko se nije preterano isticao. Tu je većina preživelih iz prvog filma, svako je dobio jednu scenu i to uglavnom u sudnici, kao svedoci. Stiv Kugan igra novinara Pedija Mejera, koji intervjuiše Artura u Arkamu. Iskreno sam se nadao i mislio da će biti tu više od jedne scene, ali je odradio solidan posao svakako. Pored njih je tu i Hari Loti kao Harvi Dent, okružni tužilac koji vodi slučaj protiv Artura. Ovaj Harvi Dent nije onaj kog svi znamo iz drugih filmova, serija i stripova, ali je bio skroz okej. Mogao je da bude neki drugi advokat i ne bi postojala razlika u priči. Smisleno je da je Dent nekako umešan u priču koja ima veze sa sudnicom i čak se donekle naglašava njegova transformacija u poznatog dvoličnog zlikovca, ali je dopadljivo što i je i to ostalo nedorečeno.

Kompozitorka Hildur Gvidnadoutir je za prvi film dobila Oskara za nabolju originalnu muziku. Muzičke teme u nastavku su odlične, ali pretežno je publika slične mogla da čuje u prethodnom filmu. Nema nekih izuzetnih i neverovatnih muzičkih deonica, sve su standardno odgovarajuće i odlične, ali nisu prepoznatljive kao u prvom filmu. Slično kao i narativ, muzika takođe neretko ponavlja one trenutke iz prvog filma, samo na muzički način.

Muzika se ovde ističe na drugačiji način, u vidu aranžmana popularnih pesama koje likovi pevaju. Obrade su većinski tmurne, sporije i melanholične. Što film tuže teče, one posataju malo energičnije i vrlo zanimljive za poslušati. Iako se originalna muzika koja prati film nije toliko isticala kao pre pet godina, aranžmani jesu.

Joker: Folie à Deux je daleko od lošeg filma. Ima svoje vidne probleme, ali nije najgori film na svetu. Publika nije dobila to što je očekivala i što je možda trebalo da dobije, ali pravac koji su odabrali autori je vrlo zanimljiv za film ovakve vrste i iskreno se na čudni način slaže. Ovo je film o neuspešnom jadniku koji je postao Džoker samo jer nije više znao kako da se nosi sa svojim okruženjem, a nastavak ga dalje produbljuje i prikazuje na takav način ovaj put kroz odnos sa ženom koja ga naizgled voli onakav kakav je. Hoakin je bio izvrstan, a i Gaga se dobro pokazala, iako je vidno njen lik malo rastumban u montaži. Mjuzikl delovi su snimljeni solidno i divni su za pogledati, smisleno su postavljeni. Film ima svoje gradacijske narativne probleme, ali nisu preterano strašni. Biće ovo kultni klasik kako budu godine prolazile, ali samo će vreme pokazati.

Ocena: 3+/5