5 Najboljih Domaćih Filmova 2024.

 

Počasni pomeni

"Nedelja" je film koji je trebalo da bude o Džeju, ali nije. Džej je nekako samo sporedan lik u svojoj priči i kao da su autori reda radi obradili pevački deo njegovog života. Iako blista na polju režije i fotografije, kičma filma, scenario, je vrlo klimav i nažalost kvari film. Film je reklamiran kao muzički biografski film, ali je nešto drugo. Pritom, da su odabrali da urade krimi-triler gde je Džej jedan od likova, možda bi bio mnogo bolji film, jer se stiče osećaj da su muzički delovi samo tu kako bi ovo bio film o Džeju, poznatom pevaču. "Nedelja" je bolji nego što sam mislio i dobar je korak ka boljem mejnstrim domaćem filmu, samo bi trebalo da se ne zapostavlja scenario koji je bio i biće najbitniji element svakog filma, koliko god sve ostalo bilo dovoljno dobro ili čak i odlično.

"Radnička klasa ide u Pakao" nije dobar koliko je mogao biti, ali je vredan pažnje publike jer je ipak nešto novo i drugačije od velike većine modernog srpskog filma. Mladen Đorđević nažalost nije išao daleko koliko on to može, ali je za pohvalu što je izgurao izradu ovakvog filma. Preporuka je za sve koje vole i poštuju domaću kinematografiju i film je zasigurno korak dalje ka stvaranju preko potrebnog diverziteta u srpskom filmu.

5. Sunce nikad više

Film koji je bio u produckiji osam godina, a snimljen pre tri. Vrlo sam srećan što je najzad doživeo svoju projekciju, jer je ambiciozan projekat vredan pažnje, definitivno nije nešto što se često viđa u domaćim bioskopima.

 Vid se suočava s pretnjom gigantskog rudnika gvožđa koji se približava njegovom domu, pronalazi snagu i nadu kroz maštoviti pogled svog malog sina. Svet njegovog sina ispunjen optimizmom i nepresušnom maštom im pruža utočište i novu perspektivu u surovoj stvarnosti.

Prethodno sam gledao samo njegove kratke filmove Davida Jovanovića, te mi je bilo zanimljivo da pogledam njegovo prvo dugometražno izdanje i definitivno me nije razočaralo. Rekavši to, sigurno i nije za svakoga, jer je neka vrsta mešavine Dejvida Linča i filma „Radnička klasa ide u pakao“… 

Jedva čekam da vidim šta će nam sledeće ponuditi dvojac reditelja Davida Jovanovića i scenarista Đorđa Kosića i nadam se da nećemo čekati osam godina za to!

4. Volja sinovljeva

Film "Volja Sinovljeva" se izdvojio kao najunikatniji domaći film do sada, smešten u postapokaliptičnu budućnost gde srpska tradicija susreće svet posle nuklearne katastrofe. Radnja prati Jovana, koji kroz svet anarhije, nasilja i surovih uslova traži pravdu za svoju zajednicu, boreći se protiv tiranske metropole i njenog nasilnog režima. Iako priča podseća na "Mad Max" ili samurajske filmove, spoj holivudskih i istočnjačkih elemenata sa domaćim folklorom čini ovaj film osvežavajućim iskustvom.

Nažalost, narativne rupe i osećaj da je film preduga epizoda serije umanjuju ukupni dojam, jer ključne karakterne lukove i promene ponašanja likova nije lako razumeti bez šireg konteksta. Produkcija je ambiciozna, sa odličnim scenografskim i kostimskim rešenjima, dok vizuelni efekti zaostaju, naročito u prikazima metaka tokom akcionih scena.

Glumačka ekipa se ističe, posebno Igor Benčina kao Jovan, ali i Isidora Simijonović, Marta Bjelica i Sergej Trifunović koji donosi neobičnu energiju glavnom antagonisti.

Nemanja Ćeranić, reditelj, pokazuje veštinu u montaži i viziji, ali i nesigurnost u balansiranju filma i serije, jer delo deluje kao deo šire slike koja tek treba da se razjasni. Iako ne bez mana, "Volja Sinovljeva" pruža izuzetan uvid u potencijal domaće kinematografije i nudi priču koja privlači pažnju, ostavljajući prostor za dalji razvoj kroz planiranu seriju.

3. 78 Dana

Film je o naslovnih 78 dana, periodu od 23. marta do 10. juna 1999. godine, kada je NATO bombardovao prostor bivše SRJ. Gnusna zbivanja bombardovanja su prikazana na malo drugačiji način, kroz snimke „Hi8“ kamere koja je u to vreme bila relativno pristupačna stanovništvu. Kada njihovog oca ponovo pošalju u vojsku, tri sestre ostanu same sa majkom. Iako je sve „kako bi trebalo da bude“, uticaj haosa u kojem je država im je sve bliže.

„Found footage“ pristup već i te kako ovekovečen u horor žanru je bio dobrodošao novitet u ostvarenju ovakve vrste. Horor nije predočen publici, već se generiše u umovima gledalaca. Najstrašnije je ono što se ne vidi, ono što mozak može da stvori. Lično me i te kako zanima njena buduća karijera i pomno ću je pratiti i podržavati, a voleo bih da pogledam njene studentske filmove.

2. Jorgovani

"Jorgovani" su sa Ivanom Bosiljčić i Slobodom Mićalović u glavnim ulogama izazvali izvesnu sumnju, jer je delovalo kao komercijalni korak. Premisa filma slična je "Usekovanju", ali scenario je ipak zadovoljavajuće dobar, što nije česta pojava u domaćoj produkciji. Glumački ansambl, uključujući Gordana Kičića, Mimu Karadžić i Nebojšu Dugalića, uradio je posao kako treba. Svi su doprinosili stvaranju kvalitetnog filmskog mikrosveta.

Iako nije bilo mnogo rediteljskih eksperimenata, režija je dodala svežinu filmu. Film je snimljen brzo, ali kvaliteta nije trpela zahvaljujući dobrom scenariju i režiji. "Jorgovani" je komercijalni film sa ozbiljnim pristupom, koji nudi više od očekivanog. Trejler možda nije najbolji pokazatelj, ali film je iznenađujuće dobar. Siniša Cvetić i David Jakovljević ponovo su stvorili kvalitetno ostvarenje, a naredni projekat iščekujem s nestrpljenjem.

1. Za danas toliko

Za danas toliko. Rečenica koju mnogi ljudi ne razumeju ili im je jednostavno previše teško da prihvate život i njegovu jednostavnost. Ja sam jedan od tih koji ne mogu da se zaustave u žurbi svakodnevnice i malo udahnu i osete trenutak. Filmovi i te kako pomažu na tom polju, ali film "Za danas toliko" je možda i bio najefikasniji u tome. Otišao sam na njega potpuno neočekivano na FEST-u, a iz sale izašao nekako otpušen, otčepljen, bez anksioznosti ili napetosti, na neki način izlečen i sa, barem na kratko, izmenjenim pogledom na život koji mi se ponekad toliko čini nesnosnim i nepotrebno teškim.

Dok je većina domaćih osvarenja u poslednje vreme okrenuta nekim tmurnim i depresivnim temama, "Za danas toliko" je film koji nam skreće pažnju na sve ono lepo i nežno, a to postoji i u nekim izuzetno teškim životnim trenucima. Posvećen je onim divnim životnim trenucima koje ponekad prebrzo zaboravimo jer opravdano bivamo preplavljeni drugim dešavanjima. Ističe bitnost i večnost onih malih trenutaka divote i ljubavi prema postojanju i životu i svemu onom lepom na ovom svetu koji je se ponekad može činiti da je sve samo ne divan.

Za danas toliko. To nije teško izgovoriti, ali je mnogo teško zaista poverovati u to. Poverovati da je život jednostavan, nebitan i bitan u isto vreme, da je lak i težak u isto vreme, da svi imamo neku poentu i ne u isto vreme, da je u redu ponekad reći nešto što ne misliš, da je ponekad u redu biti ljut, da je uvek u redu plakati, prihvatiti da će nama bliski ljudi otići od nas nekada i da je to skroz u redu, da je okej ne znati šta želiš da radiš, da je u redu ne znati ko si i gde si i šta si, da je skroz okej biti srećan i nesrećan u isto vreme i da je u redu stati i udahnuti i samo reći, za danas toliko.