Sing Sing (2023) - Recenzija Filma

 

„Ovde smo da ponovo postanemo ljudi, da obučemo lepu odeću i plešemo, da uživamo u stvarima koje nisu deo naše stvarnosti“. Ova replika mi je ostala u pamćenju nakon gledanja kriminalno potcenjenog filma „Sing Sing“, koji govori, između ostalog, o bitnosti umetnosti u svakodnevnici. Odnosno, kako je umetnost ta koja nas čini boljim ljudima čak i u najgorim mogućim okolnostima, čak iako ne ide baš sve kako smo zamislili, čak iako se konstantno nadamo boljem, ali svaki čin truda se oseća kao udarac glavom u zid, čak iako smo u zatvoru zbog nečega za šta nismo krivi... Sing Sing je film o takvim ljudima, zatvorenicima, ljudima, koji se bore za nešto bolje, makar to bolje došlo ili ne.  

Džon „Divajn Dži“ Vitfild služi dugu kaznu u „Sing Sing“ zatvoru zbog zločina koji nije počinio, pronalazi smisao glumeći u pozorišnoj grupi zajedno sa ostalim zatvorenicima, uključujući opreznog novajliju u ovoj dirljivoj istinitoj priči o otpornosti, humanosti i transformativnoj moći umetnosti. Jednostavno rečeno, premisa publiku stavlja u zatvorsko okruženje sa ekipom zatvorenika različitih profila. Oni čine zatvorsku pozorišnu grupu, koja na svakih šest meseci napravi jednu predstavu. Kroz spremanje nove postave, upoznajemo se sa raznolikom ekipom koju defakto vodi glavni lik, Divajn Dži. Sa dolaskom novajlije, opasnog zatvorskog krimosa, Divajn Aja, dinamika u grupi se menja, a samim tim i Divajn Džijev pogled na sebe i zatvori koji je njegov čitav svet protekle dve decenije.

Ono što ceo film čini autentičnijim nego što već jeste je činjenica da je ovo u potpunosti istinita priča. Ne samo da je baziran na pravoj priči Divajn Džija i ekipe, već većina glumaca glumi sebe, odnosno svi su deo prave pozorišne trupe opisane u filmu. Palo mi je na pamet tokom filma da su možda neki amateri glumci, ali su se nosili sa tolikom autentičnošću i iskrenom energijom da mi je malo poljuljalo sumnje u to... Tokom odjavne špice su prikazali snimke iz pravih predstava, a samim tim i imena sporednih glumaca koji su glumili sebe! Prelepo! Ne samo da su dobri u amaterskom pozorištu, već su bili profi i na velikom platnu!! Naravno, glavnog lika glumi Kolman Domingo, koji ipak jeste profi, ali i potcenjen glumac.

Kolman Domingo je bio fantastičan! Svaku scenu je izneo sa neverovatnom preciznošću i emocijom da mi je prosto neverovatno kako pre nisam opazio na njegov rad. Čak i u scenama gde nema dijaloga uspeva da kaže mnogo toga načinom na koji gleda na ljude, hoda ili metodom kojom „sija“ dok je jednostavno samo u kadru. Kolman igra namučenog lika. Džon je skoro dvadeset godina u zatvoru za nešto što nije učinio, a sistem konstantno odbija njegove pozive u pomoć i ponovno otvaranje istrage... Prikaz je čoveka koji se nije lako dao primamljivom čemeru i jadu u koji bi slabije osobe vrlo lako pale u takvom okruženju. Naprotiv, okreće se umetnosti, pozorištu, koje ga isceljuje i čini boljim čovekom. Bori se da barem na pozornici bude bolji čovek, ako je već van nje označen kao hladnokrvni ubica... Kolman je izvrsno preneo težinu, tugu, ali i tešku sreću ovakvog lika sa papira na veliko platno i hvala mu na tome. Na ovogodišnjim Oskarima je nominovan za najboljeg glavnog glumca. Konkurencija jeste velika, ali bih iskreno voleo da osvoji „najprestižniju“ nagradu, jer i te kako zaslužuje! Vrlo me raduju njegovi dalji projekti i nadam se da će dobijati još upečatljivih uloga!

Dok je Kolman Domingo donekle prepoznat na manjim i većim nagradama, glavni sporedni glumac, nažalost, nije. Klerens Maklin igra, pa, Klerensa Maklina, sa dodatkom nadimka „Divajn Aj“. Dakle, Klerens je još jedan, a ujedno i najbolji primer glumca „amatera“ koji je jednostavno odigrao fantastično. Njegova uloga jeste sporedna, ali se sa razlogom ona na engleskom zove „supporting“, jer „pripomaže“ glavnoj, a to Klerens odlično radi. Vrlo je dobro preneo lik čoveka koji dobija sve što glavni lik traži, ali nas tera da se zapitamo da li on to sve zapravo zaslužuje? Otelotvorenje je izreke: „Odelo ne čini čoveka.“ ili „Ne sudi knjizi po koricama.“. Maklin je zaslužio da bude više prepoznat, jer je odradio odličan posao!

Iako je relativno mali film, ipak se bavi velikim temama. Domingo i Maklin kao noseći stubovi filma su bili zaista vredni svakog pomena i opako su pokazali glumačke zube. Ostali glumci su bili tu da ih podrže i gledajući na to su odlično odradili posao, ni u jednom trenutku nisam posumnjao u njihovo glumačko iskustvo. Film je koji me je pomerio u više navrata, naučio me nečim novim, a i dozvolio mi je da uživam u još jednom odličnom izvođenju Kolmana Dominga. Ako vam je film nekako promakao, obavezno bacite pogled kad budete u prilici!

Sing Sing je nominovan za tri Oskara: najbolja originalna pesma, najbolji glavni glumac i najbolji adaptirani scenario. I te kako je zaslužio sve tri nominacije, ali je trebalo da se nađe i na listi nominovanih za najbolji film (umesto „Emilia Pérez“). Sumnjam da će dobiti i jednu nagradu od pomenutih, ali se ne bih bunio da pokupi za glavnog glumca!

OCENA: 4/5