The Monkey (2025) - Recenzija Filma

 

Filmske adaptacije Stivena Kinga su uvek povod za radovanje. Istina je da je poslednjih nekoliko samo koristi njegovo ime kako bi privukli gledaoce na u najboljem slučaju mediokritetni horor, ali je zanimljivo pogledati ih; barem da se vidi koliko su nisko pale... U proteklih pet godina smo dobili čak šest filmskih adaptacija njegovih dela. Neke su bile praktično negledljive (Firestarter), neke samo okej (The Boogeyman), a neke su hvaljene na sve strane, ali nas očekuju tek u maju ove godine (The Life of Chuck)... Najnovija adaptacija je pristigla sredinom februara 2025. godine, a u pitanju je film The Monkey, adaptacija Kingove istoimene kratke priče. Da li je ovaj horor još jedan loš film na đubrištu filmskog sveta u vidu januara/februara ili smo dobili još jedan kultni horor? Pa, nešto je između, iako naginje više ka ovom prvom.

Kada Bil i Hal, braća blizanci u ranim tinejdž godinama, pronađu staru očevu igračku majmuna na tavanu, indirektno započnu niz jezivih smrti. Oni odluče da bace igračku i nastave sa svojim životima, postepeno se udaljavajući godinama... Ali, jedna stvar je ostala konstantna. Majmun nije jednostavna igračka, već kanal za čisto, neobjašnjivo zlo, jer kada se majmun navije, bira svoju žrtvu nasumično, a ona umre na naizgled bizaran način...

Premisno film ne odaje nikakav utisak posebnosti niti pretežno velike bitnosti, osim ako vam se možda gleda nešto na brzinu u bioskopu... Kao i svaka Kingova priča, predstavljeni užasi i jeza su površni, tu su kako bi čitaoce/gledaoce uvukli dublje u samu priču, koja je uglavnom suštinski drama. Takav je slučaj i ovde.

The Monkey je u srži priča o generacijskoj traumi, šta ostaje u vama nakon što vas napusti voljena osoba. Kako na isti događaj reaguju braća koja izgledaju identično, ali su u potpunosti drugačiji. Film je i priča o odrastanju nakon velikih traumi, ali i Kingov pogled na pojam smrti: svi ćemo umreti kad tad i to verovatno na užasan način, ali mi plešemo i uživamo upkros tome!  

Pomenute teme i motivi zapravo zvuče kao da bi ovo mogao biti sofisticiran horor, ali ne kada je dat u ruke u najboljem slučaju mediokritetnom reditelju, Ozu Perkinsu. Sa jedne strane, Oz je savršena osoba za film o smrti, jer je i sam proživeo razne porodične traume. Njegov otac je bio Entoni Perkins, poznat po ulozi Normana Bejtsa u filmu „Psycho“. Entoni je dugo krio da je homoseksualac, a na kraju je preminuo od posledica side. Ozova majka, glumica Beri Berinson je bila u jednom od aviona sudbonosnog 11. septembra 2001. godine... Ozov život je sigurno bio jedna velika trauma, te me ni ne čude njegove eskapade u horor žanr, samo mi je žao jer su uglavnom samo okej. Sa druge strane, ne odaje utisak da je dovoljno sposoban da izvede u potpunosti film da bude odličan po svim standardima, ali se barem trudi...

The Monkey ima jedan glavni problem, neusaglašen ton. Prvih pola sata (najbolji deo filma) su prava horor drama sa par momenata crnog humora, a što duže traje postaje neka vrsta komedije... Jednom je ozbiljan jeziv horor, a onda postane komedija... Jednostavno je bilo čudno za pogledati takvo ostvarenje, jer se onda stiče utisak da film ismeva samog sebe, dok je bio preozbiljan par minuta pre... Razumem šta je Oz hteo time, ali nije do kraja otišao ni u jednom narativnom smeru, što samo odaje utisak nedovršenosti ili samo neznanja da se odradi adekvatan narativ. Pritom, film traje oko sat i po vremena, te je prostor za razvoj sigurno postojao. Oz nije znao da li hoće da napravi ozbiljan horor ili horor komediju koja ismeva ozbiljne takve filmove... Bio je nedovoljno jasan za svoje dobro, a film ispašta zbog toga.

Kao što se da naslutiti, film je ispunjen sa mnogo kreativnih i krvavih smrti. Ako ste gledali neki Final Destination film, nijedna smrt vam neće biti strana. Majmunove žrtve umiru na smešne i vrlo nesvakidašnje načine, na prvi pogled bizarnim slučajnostima. Smrti i jesu izvor „crnog humora“ i jesu glavni deo filma... Prvih nekoliko smrti u početnih pola sata su stvarno jeziva i zapravo strašna, ali što je film naginjao više ka komediji, tako se menjao i ton smrti, više su bila preterana i apsurdna... Generalno, smrti i jesu ono zbog čega biste gledali ovaj film, ali nisu ništa što već niste videli. Ali, ono što ih čini i iole pamljtivim jesu reakcije glavnog glumca, Tea Džejmsa.

Teo Džejms igra braću blizance, Hala i Bila. Hal je glavni lik i više ima vremena za razvoj, a Bila manje viđamo. Svakako, obojicu je odlično odigrao i stvarno je nosio film na ramenima. Zapao mi je za oko u prošlogodišnjoj seriji The Gentlemen, a ovde je stvarno zasijao! Njegove reakcije na bizarne smrti, ali i na teške trenutke za svariti su stvarno dobre i raduje me njegova profeisonalna budućnost!

Pored njega bih izdvojio i Kristijana Konverija, koji je igrao mlađe verzije Hala i Bila. Mladi Kristijan je i razlog što je prvih pola sata najbolji deo filma. Savršeno je preneo emocije obojice braće koji na različite načine reaguju na iste, traumatične događaje...

Tatjana Maslani je isto zaslužna za odličnu prvu trećinu filma. Ona igra majku blizanaca i prijatno me je iznenadila. Gledao sam je pre u seriji „She-Hulk“ koju bih radije da zaboravim, ali mislim da je njen glumački put u horor žanru, jer je ovde zaista bila vrlo dobra.

The Monkey je u suštini zanimljiva adaptacija kratke priče velikog Stivena Kinga. Nažalost, reditelj Oz Perkins ne može da pobegne od pravljenja u najboljem slučaju zaboravne horor filmove koji izgledaju lepo i imaju odličnu reklamnu kampanju... Iako nije ispod nivoa kao prošlogodišnji Longlegs, The Monkey ipak pati od neusaglašenog tona. Sa jedne strane je drama o odrastanju i generacijskoj traumi, a sa druge horor komedija koja liči na Rejmija... Pohvaljujem solidne performanse svih glumaca bez kojih bi ovaj film potpuno pao u vodu. Videćemo šta nam Oz nudi sledeće, ali neka iskulira malo.

OCENA: 3/5