Adolescence (2025) - Recenzija Serije

 

Originalnim „Netflix“ projektima generalno prilazim sa određeđenom dozom predrasuda... Neretko je u pitanju neki brzopleto odrađen film/serija, bez konkretne vizije i volje za radom na nečemu zaista bitnom ili dobro skrojenom. Ako je neka serija slučajno dobra, prekinu je uglavnom nakon druge sezone, te ti uloženi sati padaju u vodu i postanu zauvek nebitni i nepovratni... Zato odgovor uglavnom leži u njihovim mini ili ograničenim serijama. One imaju određen broj epizoda i to je to, nema daljeg čekanja ili mukotrpnog iščekivanja verovatnog prekidanja; a odgovor na pitanje šta gledati sledeće se krije u novoj „Netflix“ mini-seriji „Adolescence“. Započeo sam je zbog kratkog trajanja od četiri epizode, ali sam je završio zbog fantastične glume, zapanjujuće snimljenih epizoda i sveopštem pristupu celokupne ekipe da nam dostavi nešto vredno svake trunke naše nepodeljene pažnje.

Kada se trinaestogodišnjak Džejmi optuži za ubistvo drugarice iz razreda, njegova porodica, terapeut i detektiv zadužen za slučaj nastoje da otkriju šta se zaista dogodilo, šta se krije iza gnusnog događaja. „Adolescence“ sprovodi publiku kroz iskonski nečovečni čin ubistva i sve (ne)vidljive posledice koje isto može da krije.

Kreatori serije Stiven Grejam (ujedno i jedan od glavnih glumaca) i Džek Torn ne nastoje da istraže ko je ubio mladu Kejti, već zašto se to desilo. Šta natera jednu osobu da ubije drugu, da oduzme poklon koji retko ko uvaži, odnosno život? Još gore, šta natera dete da ubije drugo? Autori su uspešno potegli bitna pitanja za našu današnjicu: koliko je naše kolektivno, socijalno stanje u potpunosti postala neka nedefinisana i zbrkana smesa; a kako u njoj mogu da deca odrastu u zdrave i dobre ljude? Kako čak i pored dobrog usmeravanja roditelja, pored svih njihovih dobrih namera i maženja i paženja, nekad nekako pogreše i svoje dete nesvesno „pošalju“ na pogrešan put? Takođe, postoji i pitanje generacijske traume i kruženja iste u porodici. Istina je da neke generacije ona preskoči, ali se nekako često vrati i napravi veći problem nego što je pre: ako se ne zaustavi u korenu, vratiće se jača, spremna za sledeću rundu. Autori ne nude odgovore na ova pitanja, ali u četiri epizode nas teraju da se zapitamo i porazmislimo o istim i možda ih rešimo na našem polju, jer se svi donekle susrećemo sa njima za života.

Tri noseća stuba ovih oko četiri sata su zasigurno kamera, gluma i scenario, baš po tom redosledu. Ono što razlikuje „Adolescence“ od većine novih serija ili filmova jeste što je njena svaka epizoda snimljena iz jednog kadra, odnosno svaka epizoda je jedan mizankadar. Istina je da mnogo projekata ima mizankadrove, ali oni su neretko ispunjeni skrivenim rezovima, te postaju lažni mizankadrovi. Svaka epizoda ove serije je zapravo po jedan mizankadar, bez skrivenih rezova ili nekih drugih vizuelnih varki da vas odvrati od potrage za rezom. Dakle, ekipa je morala da detaljno isplanira i do bola da provežba apsolutno sve, svaka najmanja sitnica je bila pretnja da upropasti savršen mizankadar. Verujem da je bilo izuzetno teško snimiti sve ove epizode iz jednog puta, a to znači da se sve što vidimo dešavalo u realnom vremenu: koliko epizoda traje, toliko su je i snimali. Neizmerno pohvaljujem direktora fotografije Metjua Luisa, kome zahtevni mizankadrovi ipak nisu strani.

Luis je prethodno radio sa rediteljem serije, Filipom Barantijem, znatno na filmu/seriji „Boiling Point“, koja je poznata po svojim dugačkim mizankadrovima (deli i glavnog glumca sa ovom, Stivena Grejama). Iako je treća epizoda snimljena pretežno u jednoj prostoriji, ostale su menjale više prostora, dok je najzahtevnija sigurno bila druga epizoda, snimljena u osnovnoj školi.

Druga epizoda je brojala preko 300 statista, od kojih je većina bila sa zadatkom. Pritom, epizoda ima i dugačku sekvencu jurnjave, a kamera se neznatno sa stedikema stavlja na dron koji onda iz ptičje perspektive prati jurnjavu... Zaista impresivna epizoda i snimajući poduhvat i jedan veliki razlog zašto treba pogledati ovu seriju. Prva i četvrta epizoda su isto vrlo dobro snimljene, sa promena više prostora. Jeste da takav način snimanja ume ponekad da ostavi prazan hod između dijaloga ili u promeni prostora, ali sektor kamere je spore trenutke uspeo da učini praktično neprimetnim.

Oven Kuper igra Džejmija, dečaka optuženog za teško ubistvo. Ovo je njegova prva uloga ispred kamere i stvarno ne preterujem kada kažem da je pokidao u svakom mogućem smislu... Uloga mu je data posle prve audicije, što je sigurno bilo dobro predskazanje da će ostaviti dobar utisak na publiku. Sigurno je teško igrati ovako komplikovanu ulogu ovoliko rano u karijeri, ali mladi Kuper je to uradio sa vidnom lakoćom. Pokazao se kao iskusan glumac koga tek čekaju velike uloge. Već ga možemo gledati u jednoj takvoj sledeće godine, odnosno u filmu rediteljke Emerald Fenel „Wuthering Heights“, gde će mladi Kuper igrati pored Margo Robi i Džejkoba Elordija.

Stiven Grejam je vrlo potcenjen glumac, gde god da ga vidim je izvrstan i na jednom visokom glumačkom nivou (iako ga ponekad možemo pogledati i u đubretu poput „Venom“ filmova). Ovde igra Edija, Džejmijevog oca, čoveka koji nosi emotivnu krivicu za ubistvo koje je njegov sin počinio. Određene scene je Stiven potresno dobro odigrao i apsolutno se emotivno ogolio kako bi publici dočarao bol koju nosi ovaj lik. Edi je možda na prvi pogled vrlo jednostavan, ali je bilo vrlo zanimljivo za dokučiti šta se to krije ispod vidne fasade koju prikazuje ostatku sveta... Stiven je svojom glumom dao dovoljno naznaka da kod Edija nešto nije kako treba, a na publici je da razgonetne šta.

Pored toga što su kreatori serije, Stiven Grejam i Džek Torn su i napisali sve epizode. „Adolescence“ ne nudi ništa preterano novo što već nije pokriveno u nekim sličnim filmovima ili serijama, ali uspeva da temu dečjeg ubistva prenese u današnjicu, sa svim komplikacijama koje to donosi. Na primer, društvene mreže su ceo jedan svet, a deca se u njega upuštaju prelako. Serija se ne bavi društvenim mrežama na neki kliše ili otrcan način, već vrlo realno i pristupačno. Prikazuje ih kao presudan deo sadašnjice, ali sa naznakom da one kriju mnogo veću opasnost nego što bi se isprva činilo. Serija se sa razlogom zove „Adolescence“, jer jednostavno rečeno, istražuje šta ovaj presudan period u odrastanju znači danas.  

Serije godine, za sada. Iskreno, nisam očekivao da će me neka “Netflix” serija zapravo iznenaditi, ali ova jeste! Snimljena je zapanjujuće dobro, a odglumljena još bolje. Kroz kratku sezonu od četiri epizode, serija nas sprovodi kroz teško ubistvo sve vidljive i nevidljive posledice istog. Mladi Oven Kuper je odličan i čeka ga svetla karijera, a Stiven Grejam je po običaju pokazao koliko je potcenjen glumac. „Adolescence“ je apsolutna je preporuka i savršena za bindžovanje!

OCENA: 5/5