Mission: Impossible – The Final Reckoning (2025) - Recenzija Filma

 

Skoro dve godine nakon maestralnog akcionog ostvarenja „Mission: Impossible – Dead Reckoning Part One“, Tom Kruz i ostala ekipa se vraćaju kako bi nam dostavili poslednje izvršenje naslovne nemoguće misije, kulminaciju svih prethodnih naizgled neizdvoljivih poduhvata i istih takvih Kruzovih kaskaderskih ludorija. „Mission: Impossible – The Final Reckoning“ publici ne donosi samo kraći naslov nego prošli film, već i manje koherentnosti, narativne logičnosti, ali i manjak osećaja finalosti za ovako bogatu i zapravo uspešnu franšizu, sa daškom bespotrebnog povezivanja sa prethodnim filmovima kako bi nam dostavio finalnu odmazdu, odnosno zadnju avanturu uloge koja je Toma Kruza lansirala u stratosferu akcionih heroja. Da li je ovaj film zaslužio titulu jednog od najiščekivanijih filmova 2025. godine? Teška srca moram reći da i ne baš...

„Mission: Impossible – The Final Reckoning“ bi na narativnom polju trebalo da bude jednostavan film. Nastavlja priču iz prošlog filma, Hant je još uvek u potrazi za izvornim kodom Entiteta, podle veštačke inteligencije kojoj je glavni cilj da uništi svet! Dok su u prošlom ostvarenju bili u potrazi za ključem koji otvara komoru u kojoj se krije Entitet, ovaj put traže njega samog, sa par uglavnom nepotrebnih poteškoća i dramaturških zavrzlama koje im put čine trnovitim.

Dakle, narativno je priča vrlo jednostavna, ali je bespotrebno nabudžena sa nerealnim ulozima. Da, u ovim filmovima priča samo služi kao lepak za izvrsne akcione sekvence (ovaj film ima dve takve), ali se očekivalo da će barem biti na nivou uverjivosti i bitnosti kao u prošlom filmu. Dok su u prošlim filmovima ulozi uglavnom bili relativno mali, ovaj put je u pitanju apsolutno svaka osoba na planeti Zemlji... Okej, shvatili smo da je ovo navodno poslednji film u serijalu i da treba da bude naduvan što se tiče šta je ulog ako misija ne uspe, ali se toliko puta ponovi šta je na kocki i šta će se desiti da postane umarajuće i štaviše zamorno slušati likove kako blebeću uglavnom nebitne dijaloge koji su tu samo kako bi podsetili publiku šta se desilo u nekom od prošlih filmova ili čak i u ovom; kao da publika nema tračak pažnje, pa joj treba vizuelni podsetnik šta je šta...

Iako je ovo direktan nastavak, što je vrlo retko u ovom serijalu, fabula je tonalno problematična. U jednom trenutku je sve vrlo ozbiljno i radi kao svaki drugi dobar film iz serijala, u drugom je čak ozbiljnije od toga i graniči se sa parodijom same sebe, a u trećem je humoristična nalik na MCU... Priča je tonalno vrlo haotična i bilo je zamarajuće u nekim trenucima koliko je sve veštački prenaduvano samo jer je u pitanju „poslednji“ film u serijalu.

„Dead Reckoning Part One“ je vrlo dobro uspostavio uloge, povezao nove i stare likove i upoznao publiku sa svime što treba da zna. Samim tim „Final Reckoning“ je trebalo da bude apsolutna kulminacija serijala, sa još većim nivoom akcije nego prošli i da bude malo jednostavniji... Mogao je da traje i kraće od skoro tri sata, jer je ovde vreme utrošeno uglavnom na nepotrebne nove likove koji ništa ne doprinose priči, usporene kadrove kako likovi samo bulje jedni u druge, kao i frustrirajuća konstantna ponovna objašnjavanja planova kao da su u publici samo predškolci... Ovde ima toliko nepotrebnih zavrzlama koje likovi moraju da pređu, kao da su autori izmišljali neke samo da bi film trajao duže... Ako je tako, ovo su mogli da budu lagano dva filma, a i ne verujem da bi se mnogo ljudi bunilo da je to slučaj.

Takođe, narativno gledajući, toliko se stvari izmisli samo da bi se priča veštački nastavila. Likovi imaju problem i opa, neka stvarčica koju nikad nismo videli pre postane odjednom dostupna i likovi reše taj problem! Vrlo pametno napisano!!! Vau! Neko bi rekao da cepidlačim, ali ovo nije bio slučaj do sad u serijalu, barem ne na ovolikom nivou.

Još jedna stvar pa prelazimo na srž filma, akciju. Gledajući na to da je ovo poslednji film, autori su se bespotrebno trudili da povežu sve filmove u jednu kontinuiranu priču. To se radi ne samo kroz jednostavno pominjanje događaja iz prošlih filmova, već se pojavljuju i neki likovi iz njih, a i odjednom su određene „nemoguće“ misije zapravo imale veze sa ovim, ultimativnim, zadatkom... Fan servis je zarazio svaki veliki serijal do sada, pa tako i ovaj i nešto mi se ne sviđa... Ima jedan izuzetak u vidu pojavljivanja lika, ali je njegovo prisustvo narativno opravdano i okej, ali sve ostalo se samo pomene u prolazu i ne služi nikakvoj svrsi. Tu činjenicu potkrepljuje samo to da se ovaj film završava i kao svaki drugi do sada, što samo znači da ova odmazda nije konačna.

Ali, tu je akcija da nas razuveri da je ovaj film zapravo razočarenje, jel da? Pa, i da i ne... Prošli film je obećao da je njegova akcija samo uvertira i da će masovno ludilo uslediti u osmom i poslednjem filmu u serijalu, ali nažalost, to nije slučaj. Dok je prošli film maestralan prikaz potencijala koji ova filmska ekipa ima i stvarno je bila prirodni napredak na tom polju od šestog filma, „Fallout“, „Final Reckoning“ je korak unazad.

Film ima dve solidne akcione sekvence, ali nisu najbolje što ovaj serijal može da ponudi, a stvarno je sve išlo ka tome da budu. Dok je „Dead Reckoning Part One“ imao velike, pa još veće akcione sekvence, ovaj ima dve koje su nešto između.... Znaćete koje su kada ih budete videli, te vam neću spojlovati, ali moram da kažem da u njima film ipak sija i pokazuje barem naznake onoga što je trebalo da bude u celosti svog trajanja, jer je ipak finale opakog serijala. Nažalost, izgleda da je njegova uvertira od pre dve godine bila na previsokom nivou, jer kulminacija serijala pada niže nego što bi se očekivalo, a to kažem vrlo teška srca.

Takođe, budžet filma od oko $400 miliona se i te kako vidi i reditelj i već veteran serijala Kristofer Mekvori je očigledno hteo da potroši svaki cent. To se pogotovo ogleda u pomenute dve akcione sekvence, a i u celokupnom filmu. Vizuelno je savršeno ostvarenje, tu nema zamerki... Sve je snimljeno tako da publika nedvosmisleno vidi akciju, a i Kruzove nove ludorije koje su, po običaju, mogle da ga koštaju glave.  

Dobro, ako išta, moram ponovo da pohvalim nerealnog Toma Kruza. Ne dopada mi se preterano kao ličnost, ali kao filmadžija je jedan od poslednjih istinskih filmskih zvezda. Ne samo da daje sve od sebe na polju glume, već je posvećeni producent, a još bolji kaskader koji radi većinu, ako ne i sve svoje opasne poduhvate na kameri. Svaki film je imao neku karakterističnu opasnu radnju za Kruza. Da li to bilo pentranje po Burdž Kalifi u četvrtom „Ghost Protocol“, jurnjava helikopterima u šestom „Fallout“ ili kada je visio sa aviona u petom „Rogue Nation,“ svaki film je imao neki upečatljivi momenat koji je radio Kruz lično.

Opasna tradicija se nastavila i u ovom filmu u kojem ovaj put visi sa dva dvokrilca i pentra se sa jednog na drugi u sigurno najboljoj sekvenci u filmu. Zahvalan sam na Tomu i njegovom upornošću sa snimanjem istinski bioskopskih filmova, odajući počast pravim akcionim spektaklima. Iako ludački kaskaderski poduhvat nije bio na tom nivou kao neki prošli, svakako je bio napet za gledanje i jednostavno rečeno, vadi prosek filmu i bez takvih momenata bi „Final Reckoning“ bio totalni promašaj.

„Mission: Impossible“ filmove čini tim koji izvodi naslovnu misiju i ovde je uglavnom isti kao prošli put. Njihov tim je u ovoj postavi već više filmova i u ovom filmu nije nešto preterano potrebno da se razvijaju njihovi likovi. Ving Rejms kao Luter i Sajmon Peg kao Bendži su klasično šarmantni sa već poznatim karakternim crtama i ne iskaču iz već poznatog. Uvek je zabavno gledati ih kako rade zajedno i hemija između svih je na nivou.

Hant je otprilike isti kao i uvek. Bori se na dobroj strani, na strani istine i pravde. Ima slične karakterne falinke kao i u prošlim filmovima. U prošlom filmu mu se vidno nazirala neka životna prekretnica, ali je narativno nisu ispratili u ovom ostvarenju, već su je ostavili za neki drugi put... Ona je došla i prošla veštački, kao i većina dramaturških zapleta tokom filma.

Dok su u prošlom filmu bili novi, sad su postali već standardni likovi. Hejli Atvel kao Grejs je zamenila Rebeku Ferguson i to je to. Ništa novo niti zanimljivo se odradi sa njom, već je samo tu... Vraća se i Pom Klemetief kao Pariz. U prošlom filmu je bila nemi pomagač glavnom negativcu, ali sada radi sa ostatkom poznate ekipe...

Još jedan bivši novi lik je ljudski zlikovac, Esai Morales kao Gabriel. Dok je u prošlom filmu bio prava misteriozna pretnja, ovde su se scenaristi borili kako da ga učine da ostane relevantan i bitan, a zapravo je samo reduntantno levo smetalo, ali ne na dobar način. Gabriel je u jednom trenutku ozbiljna pretnja, dok je u drugom sarkastičan, a u trećem čizi zlikovac koji izgovara rečenice poput: „Uhvati me, ako možeš! Ha ha!“. Njegova povezanost sa Hantovom prošlošću i početkom njegove karijere je bila intrigantna u prošlom filmu, ali ovde nije uopšte valjano objašnjena, već se samo da nagovestiti... Ako se već sve objašnjava kao debilima, što ne biste objasnili i ovo, nešto što je očigledno bitno za glavnog lika?

Naravno, morali su da se ubace još noviji likovi. Tramvel Tlman kao kapetan Bledso, Hana Vadingam kao admiralka Nili, Nik Oferman kao general Sidni i druge relativno poznate face su se nepotrebno pojavile na par trenutaka, verovatno jer su samo hteli da iskoriste priliku i budu u poslednjem filmu u poznatom serijalu... Svako od njih je imao neku svoju zanimljivu karakternu začkoljicu, ali su ultimativno nebitni.  

Likovi su generalno bili slabi i za film od 170 minuta, malo se ko razvije kako treba... Štaviše, likovi su uglavnom i razdvojeni tokom celog filma, što je velika mana, jer svi rade toliko dobro samo kada zajedno rešavaju nedaće u kojima se nađu.  

„Mission: Impossible – The Final Reckoning“ je na veliku žalost zbrkani haos od filma. Sa jedne strane ima dve odlične i napete akcione sekvence, a sa druge je dramaturška brljotina koja ne odaje utisak finalnosti koja je bila ključni marketinški faktor filma. U senci je vidno boljih prethodnih filmova u serijalu što je velika šteta, jer je sve išlo ka tome da bude najbolji u serijalu... Imam osećaj kao da su hteli da bude poslednji u franšizi, ali su se plašili, te su izmenili kraj da bude nedovršen, sa prostorom za buduća ostvarenja...

Jednostavno rečeno, autori su imali svoju nemoguću misiju, da prevaziđu prošli deo koji je, retrospektivno gledajući, bio i uvertira i kulminacija serijala. „Mission: Impossible – The Final Reckoning“ je u par trenutaka genijalnosti i te kako zabavan, ali u više je redundantan i zamoran. Nije najbolje što ovi filmovi mogu da ponude, ali je svakako još (manje uspešan) testament Kruzovog ludila. Tragično je i malo smešno što je „Dead Reckoning Part One“ (koji je imao potencijala da zaradi mnogo više) na blagajnama unakazio fenomen „Barbenheimer“, a finansijski uspeh „The Final Reckoning“ će protraćiti kvalitet samog filma...

OCENA: 3/5