The Phoenician Scheme (2025) - Recenzija Filma

 

Nakon dugoočekivanog dobitka Oskara pre dve godine (za kratki film “The Wonderful Story of Henry Sugar”), poznati filmski autor Ves Anderson se vraća na velika platna! Dok me njegova egzistencijalna dramedija, “Asteroid City”, nije posve oduševila koliko sam očekivao, Anderson je nastavio u sličnom maniru i sa najnovijim ostvarenjem “The Phoenician Scheme”, koji je ipak korak bliže onome po čemu je poznat, ali sa još uvek vidnim daškom tmine i ozbiljnosti sa kojom ga publika ne bi uobičajeno povezala, ali koja je uglavnom primetna kod autora u poznoj karijeri.

Ves Anderson narativno naglo baca publiku u svet sa početka druge polovine prošlog veka. Glavni lik je Ža Ža Korda, najbogatiji čovek na svetu. Beskrupulozan i nemilosrdan biznismen, a emotivno odsutan otac koji nakon još jednog preživelog atentata odlučuje da uzme ćerku časnu sestru pod svoje kako bi mu pomogla da obistini naslovnu šemu. Tu otpočne njihov put po svetu kako bi ga obistinili uz niz peripetija koje im usput omogućavaju da se zbliže, rešavajući raznorazne nemile situacije sa raznobojnim likovima koje samo Anderson ume da stvori.

Loglajn filma nalaže da je ovo priča o porodici i porodičnom biznisu. Vrlo jednostavno i tačno u centar, a tim rečima se nekako može opisati i Andersonovo famozno kadriranje (o njemu više kasnije). Ža Ža Korda je po ko zna koji Andersonov emotivno odsutni otac koji želi da se promeni, ali ne zna kako. Pod okriljem naslovne šeme se dešava i njegov koliki toliki karakterni razvoj, koji je svakom Andersonovom fanu već i te kako poznat. Iako Korda nije najbolji Andersonov otac, svakako je ostao jedan od pamtljivijih likova u njegovoj skorašnjoj filmografiji. Pritom, „The Phoeniciam Scheme“ ima mnogo više narativnih obrisa „starog“ Andersona, posvećenom dobroj kombinaciji stila i narativa koji zapravo angažuje publiku i na emotivnom, a ne samo vizuelnom nivou.

Iako me jeste prijatno iznenadio u nekim trenucima, ovaj film ipak ima problema sa scenarijem. Kruti dijalozi izrečeni potpuno bezizražajno su već zaštitni znak ovog reditelja, ali se ovde slažu sa zapravo mračnijom tematikom filma. Konstrukcija samog filma mi nije toliko valjala i određeni razvoji likova su prebrzo završeni i na kraju su došli do svoje razvojne tačke naizgled ne u potpunosti opravdano. Svakako, bitno je da tog razvoja uopšte i ima, odnosno da postoje likovi koji se uopšte i mogu razviti, što nije bio slučaj u prošla dva filma. Da, ovo je još jedan Andersonov film koji se bavi pitanjima postojanja i života posle smrti. Iako je u „Asteroid City“ bio previše doslovan sa tom temom za moj ukus, ovde je to malo prirodnije i tečnije, više u njegovom fazonu. Scene smeštene u svetu nakon smrti su i najbolje u filmu; odaju određen tip jeze koji vezujem isključivo za trenutak kad u lucidnom snu kažeš akterima sna da sanjaš, pa te čudno pogledaju.  

Dok su njegova prošla dva dugometražna filma bili više nalik na slikovnice sa pozamašnim glumačkim ansamblima, „The Phoenician Scheme“ je posvećen glavnom trojcu, što ovo delo čini intimnijim unosom u Andersonov svet čudnih socijalnih izgnanika. Jeste da je film ispunjen poznatim Anderson facama, ali je glavna trojka u vidu: Benisija del Tora, Mie Triplton i Majkla Sere. Svo troje su bili izvanredni i vrlo dobro rade zajedno. Del Toro je već radio sa Andersonom u „The French Dispatch“, ali ovde ima znatno veću, odnosno, glavnu ulogu. Savršeno mu stoje cipele Žak Žak Korde, prevrtljivog tajkuna. Iako mu takve uloge nisu strane, del Toro je odlično odigrao svaki karakterni sloj ovog lika i sigurno je glumački stub koji ceo projekat drži na mestu.

Mia Triplton je relativna novajlija u svetu glume, a ovo joj je prvi Andersonov film. Ona je sigurno glumački izuzetak ovde, jer je stvarno ostavila ogroman utisak! Odlično se uklapa u Andersonov svet i bila je divota gledati je! Siguran sam da joj velike uloge tek predstoje i nadam se da će joj ova biti odskočna daska za dalji uspeh!

Ko bi rekao da Majkl Sera nikad nije glumio kod Andersona? Po projektima koje bira bi se reklo da je sigurno nekad bio u nekom filmu ovog reditelja, barem u sporednoj ulozi, ali nije! Njegova uloga ovde je savršen primer kada neki glumac najzad dobije priliku da glumi kod reditelja sa kojim je uvek hteo da radi. Sera je maksimalno iskoristio tu priliku i još jedan je glumački bitan stub bez kojeg ovaj film ne bi bio toliko dopadljiv koliko i jeste.

U manjim, ali svakako upečatljivim ulogama su se našli i: Riz Ahmed, Tom Henks, Brajan Krenston, Džefri Vrajt, Skarlet Johanson, Rupert Frend, F. Marej Abraham, Matje Amalrik, Benedikt Kamberbač, Bil Marej, Vilem Defo i druge poznate face! Iako nisu bili predugo u filmu, svojim zanimljivim pojavama su upotpunili još jedan uvrnuti Andersonov svet i stvarno ga obogatili!

„The Phoenician Scheme“ je kraj Andersonove egzistencijalne trilogije. Ponovo se pitao o poenti postojanja i životu nakon smrti, ali ovaj put na svedeniji i stvarno dopadljiv način. Nadam se da će sledećim filmom okrenuti novi narativni list, a siguran sam da postoje neke teme koje ga istim intenzitetom zanimaju! Drago mi je da je ovim filmom najzad uskladio stil i narativ, jer je daleki krik od „The French Dispatch“ i agresivno stilizovanih kadrova sa milion detalja koji promaknu i na trećem gledanju... Kadrovi su prelepi, svedeni, ali opet jednostavniji nego u prošla dva filma!

Moram pohvaliti i već veterana Ves Anderson saradnika, kompozitora Aleksandr Desplata! Prethodno je dobio Oskara za rad na Andersonovom filmu „The Grand Budapest Hotel“, ali se njegova muzika mogla čuti i u velikoj većini ostalih ostvarenja ovog reditelja, pa i u ovom! U slučaju „The Phoenician Scheme“, Desplat je vrlo suptilno muzički potpisao temu i odlično se slaže i sa svedenijim rediteljskim stilom kojim se ovaj put koristio Anderson.

Najnoviji, dvanaesti dugometražni film Vesa Andersona nije njegov najbolji, što ne znači da nije dobar. „The Phoenician Scheme“ je svedeniji, suptilniji Anderson. Onaj koji još uvek postavlja ona mračna filozofska pitanja o životu, ali i onaj koji kroz stil koji podseća na Andersona na svom vrhuncu, sa početka veka. Kao što sam i mislio, nešto je između „The French Dispatch“ i „Asteroid City“, uzimajući dobre pojedinosti od oba i stvarajući zlatnu sredinu. Ako tražite novi Anderson fiks u moru mediokriteta filmske 2025. godine, naćićete ga u ovoj uvrnutoj avanturi koju preporučujem da se pogleda u bioskopu, pogotovo ako tražite beg od vrućina koje su naš snašle! 

OCENA: 3+/5