Yugo Florida (2025) - Recenzija Filma

 

Kad god odem na neki filmski festival, postoji par potencijalnih favorita koje bih voleo da ukačim. Ponekad ne uspem i razočaram se, ali kada god me bogovi blagajni i akreditacija pogledaju, znam da me čeka nešto vrlo upečatljivo i definitivno istaknuto sa programa. Tako sam na ovogodišnjem, 31. Sarajevo Film Festivalu, jedva čekao da pogledam debitantski dguomtereažni film Vladimira Tagića, „Yugo Florida“! Zahvaljujući nekom divnom čudu, našao sam se u prepunoj sali i nestrpljivo sam iščekivao da pogledam još jedan domaći film na festivalu! Deni Bojl je jednom rekao da su prvi filmovi reditelja ujedno i najbolji. Nisam potpuno siguran u to, ali sam siguran da ako Tagić nastavi ovim putem, može lako da postane jedan od najboljih domaćih reditelja današnjice.

Hronično neispavani Zoran radi u noćnoj smeni rijaliti programa, gde posmatra učesnike i zapisuje njihove aktivnosti. Njegov gotovo besmisleni život se okreće naglavačke nakon što njegov otuđeni i nepodnošjivi otac oboli od leukemije. Zoran odlučuje da da sve od sebe kako bi mu pomogao da prebrodi finalne nedelje tragičnog života...

Jednostavno rečeno, „Yugo Florida“ je priča o ocu i sinu, o jednom komplikovanom odnosu koji svakom scenom nosi očigledno tešku istoriju. U svakom od 112 minuta nam se reditelj Tagić vizuelno ispovedava: ovo je očigledno njegova priča. Ne sećam se kada sam poslednji put video nekog reditelja da ovako emotivno ogoljeno izručava svoju priču publici da je i ona oseti i barem na kratko, bude tu sa njim u tim bolno životno formativnim momentima. Siguran sam da govorim u ime mnogih kada kažem da sam se osetio kao da sam bio sa likovima u svakoj sceni, u svakom kalkulisanom kadru koji nam prenosi odnos ovih likova. Iako je slična emotivnost bila prisutna i sa Stefanom Đorđevićem i filmom „Vetre, pričaj sa mnom“ (više o njemu u budućnoj recenziji), Tagić i „Yugo Florida“ su druga strana istog novčića...

Naslov filma deli sa modelom automobila koji likovi voze, ali je i više od toga. „Yugo Florida“ je čudan spoj naizgled nespojivog. „Yugo“ je automobil, simbol moći proizvodnje nekadašnje Jugoslavije, dok je Florida država u SAD, poznata po toplom vremenu, plažama i dobrom provodu. Iako je i model automobila, „Yugo Florida“ jeste čudaj spoj nečega starijeg, skoro pa izumrlog i novijeg, toplijeg, brižnijeg. Jugoslavija + Florida = ovaj film; spoj smešnog i tužnog što postaje apsurdno. Nekako je i prikaz današnjeg života mnogih, ali i tužnotragičnog stanja Srbije i njenog stanovništva. Pritom, sam film je i smešan i tragičan. U jednom trenutku bi se iskreno nasmejali, dok u drugom brisali suze koje samo nadolaze... Ne bi bio takav slučaj da film nije imao odličan scenario i glumce koji, pa mogu reći, savršeno prenose likove sa papira na veliko platno, ali i u mnogo trenutaka izvanrednu režiju Vladimira Tagića.

Vladimir Tagić je prethodno radio kao reditelj nekoliko odličnih kratkih filmova, ali se sve menja sa serijom „Jutro će promeniti sve“, koja je jedna od najboljih domaćih serija u prethodnih 10 godina. Iskreno, od gledanja te serije i upoznavanja kreativnog dua poput Tagića i Gorana Stankovića (čiji nas dugometražni debi očekuje krajem godine u vidu „Oče naš“), znao sam da će nam dostavljati odlične stvari u budućnosti. Tagić je radio i na još jednoj odličnoj seriji „Mama i tata se igraju rata“, a njegov rad smo mogli da vidimo i u meni jednoj od najboljih serija 2024. godine, „Sablja“... Sve je išlo ka tome da će razviti odličan dugometražni film i nije mogao da odabere bolji projekat od filma „Yugo Florida“.

Kao i svaki filmofil, volim dobar mizankadar, a ovaj film ih ima par. Svaki je došao baš kada treba i trebao mi je sekund ili dva da opazim šta tačno posmatram, jer sam bio omajan izvođenjima glavnog glumačkog dvojca: Andrije Kuzmanovića i Nikole Pejakovića.

Dobitnih ovogodišnjeg „Srca Sarajeva“ za najboljeg glumca, Andrija Kuzmanović igra glavnog lika, Zorana. Iako ne mora da dokazuje da je odličan glumac, igrajući Zorana je pokazao novi nivo unošenja dubine i slojevitosti u ovu izuzetno emotivnu zahtevnu ulogu. Toliko toga je rekao samo pogledom ili naizgled jednostavnom gestikulacijom da sam se više puta iznenadio... Publika je imala priliku da ga vidi i na velikom platnu, malom ekranu i u pozorištu, ali sigurno nikad baš u ovakvoj ulozi! Kuzmanović je zaslužno pokupio ovu nagradu i jedva čekam da šira publika dobije priliku da pogleda šta ima da ponudi!

Kuzmanovićevo izvođenje ne bi bilo ni upola takvo da nije imao odličnog partnera u vidu Nikole Pejakovića, koji igra njegovog oca, Vesu. Pejaković je već veteran regionalnog glumišta i u početku nisam bio iznenađen njegovom ulogom niti onim što je u nju uneo. Što je film više odmicao, shvatao sam da sam se grdno prevario... Pejaković nam ovde poklanja naizgled još jednu ulogu ne toliko dobrog, bezobraznog i zadrtog čoveka, ali je i više od toga. Vesa je višedimenzionalni skot kojeg je samo Pejaković mogao da odigra tako. On i Kuzmanović imaju neopisivo dobru hemiju i da je samo jedan od njih dvojice bio drugi glumac, film ne bi radio toliko dobro koliko je radio.

Pored Kuzmanovića i Pejakovića, u ostalim ulogama su se našli: Hana Selimović, Jovana Stojiljković, Vahid Džanković, Snježana Sinovčić Šiškov, Bojana Stojković, Jana Milosavljević i drugi. Svako od njih je bio presudan deo puzle koju predstavlja ovaj tmuran, depresivan, ali u neku čudnu ruku duhovit svet.

Iako je „Yugo Florida“ kao film i te kako radio za mene, malu scenarističku zamerku imam u vidu prikaza rijalitija. Dok je implementacija rijalitija dramaturški smislena, opet je premalo iskorišćena za svoje dobro i nije se dostigao pun potencijal kakav se očekuje od uključenja tog narativnog elementa. Znam da ovo nije film o rijalitiju, ali opet, ako imam neku minimalnu zamerku, to je ta! Nadam se da ćemo u budućnosti dobiti neki film koji se bavi rijalitijem malo dublje...

Takođe, moram pomenuti i odličan izbor pesama, kao i originalno komponovanu muziku. Teško je odabrati dobru popularnu muziku za uključenje u film i ipak ti trenuci treba da budu smisleni i narativno opravdani. Ovde je takav slučaj: nisam mislio da će me ikada Ana Nikolić rasplakati... Originalno komponovana muzika je u nekim trenucima bila malo emotivno manipulativna, ali uglavnom je bila vrlo dobra, što se ne može baš reći za svaki noviji domaći film.

„Yugo Florida“ je bio jedan od najboljih filmova 31. Sarajevo Film Festivala. Reditelj Tagić se debitantskim dugometražnim filmom emotivno ogolio kako bi publici poklonio priču koja ga je oformila: ovo je dvočasni pogled na odnos oca i sina, dvoje nespojivih ljudi koji u tragičnim okolnostima pronalaze davno izgubljenu bliskost. Iako težak film, „Yugo Florida“ obavezno mora da se isprati, jer je sigurno jedan od boljih novijih domaćih filmova. Nadam se da će se uskoro naći i na bioskopskim repertoarima, jer bi trebalo da ga pogleda što više ljudi!

OCENA: 4/5