Jovan Semi

  Iskreno, teško mi je da započnem ovu recenziju... Ne nužno jer me je film pomerio u dobrom smislu ili ništa slično, već je zapravo suprotno: toliko me je zadesilo njegovo postojanje da doslovno skoro pa neuspešno pokušavam da spojim slova u reči, pa njih u (smislene) rečenice. To se dešava retko, ali se isto tako retko dešavaju i filmovi poput „Čarobna Zemlja“. Ipak, kao što svi znamo, najteže je početi, a onda ide sve lakše! Doduše, slične misli sam imao i pre nego što sam pogledao ovaj film, samo što je svakom scenom bilo sve teže (i tužnije) pratiti sveopšte ludilo na ekranu za čitavih mizernih osamdesetak minuta kolliko traje... Da li je ovo ostvarenje dovoljno dostojno da bude POSLEDNJE delo jednog reditelja? Talentovani i nekada poznat glumac, srušen posle životnog kraha izazvanog alkoholom i opijatima, počinje da se ponovo profesionalno gradi kao klovn Kosta, zabavljač na dečijim rođendanima. Kada mu nekadašnji saradnik ponudi posao koji ne može da odbije, on prihvata ...

  Još jedan mesec, još jedan horor film... Ova godina je vrlo brzo postala jedna od produktivnijh za horor žanr. „Bring Her Back“, „Weapons“, „The Monkey“, „28 Years Later“, „Final Destination: Bloodlines“, „I Know What You Did Last Summer“ i mnogi drugi slični  filmovi su obasjali velika platna ove filmske godine: neki sa manje, neki sa više uspeha. Svakako, jedno je sigurno: 2025. je godina horora, a sredinom oktobra je publika dobila još jedan! Ne samo da je u pitanju film strave i užasa, već i nastavak na „Black Phone“, adaptaciju istoimene kratke priče sina Stivena Kinga, Džoa Hila. Pa, da li je ovaj telefon ipak trebalo da ostane ugašen? Pre više od tri godine, prvi „Black Phone“ film me je iskreno prijatno iznenadio. Uzimao je sve već poznate narativne trope sličnih horor izdanja i dobro ih je iskombinovao da se ipak na kraju dobilo nešto osvežavajuće. Na rediteljskom polju, intrigantno su kombinovani ograničenost prostora i kvalitet priče kako bi nam najbolje moguće ...

  Već dugo živimo u vremenu filmske nostalgije. Veliki studiji je uglavnom koriste kako bi kapitalizovali na nekom prošlom (kao boljem) dobu, ali i kako bi nas podsetili koliko smo napredovali na nekom polju; koliko se zanat audio-vizuelnog rada razvio tokom decenija i decenija svog postojanja. Opsednutost sa nekim ranijim dobom, likovima i pričama prošlosti postoji od pamtiveka, od samih početaka fikcije; mitovi i legende su obilovale ponovnim pričanjem istih ili sličnih priči kako bi se nešto novo naučilo, podučilo... Naravno, prošlo je mnogo vremena od doba mitova i epova, pa sada imamo lenje filmske studije koji recikliraju stare priče i pakuju ih u novi, sjajni, polirani audio-vizuelni paketić za one koji vole da se prisete nekog prošlog doba, a i za one koji se istog ni ne mogu setiti... Pod opravdanjem da dostavljaju nešto novo, divlje što mora da se pogleda, studiji su izmislili termin: nastavak nasleđa (legacy sequel)... Takav je film koji nastavlja priču iz prethodnog f...