Madame Web (2024) - Recenzija Filma

 

Od kad je „Sony“ počeo da iznajmljuje svoj najveći superherojski adut, Spajdermena, da se pojavljuje u MCU-u, njihov Spajdermen svet je postao i te kako istumban. Pre 2016. godine i prvog pojavljivanja ovog lika u MCU, odnosno u filmu „Captain America: Civil War“, „Sony“ je imao jednu i po trilogiju iza sebe. Od 2002. do 2014. godine je svetska publika dobila pet filmova. Neki se smatraju za najbolje od superherojskog podžanra (Spider-Man 2), a neki su podelili fanove (The Amazing Spider-Man 2). Tobi Megvajer i Endru Garfild su obeležili odrastanje mnogih generacija ovog veka.

Od kad je Tom Holand u Osvetnicima, „Sony“ ne zna šta da radi sa ostalim Spajdermen likovima na koje polaže prava. Te su se („pametno“) setili da prave filmove o poznatim Spajdermen zlikovcima, ali bez superheroja sa kojim su svi oni suštinski povezani. U prethodnih šest godina je publika imala priliku da pogleda ukupno četiri filma iz tog na loš način zamršenog podeljenog univerzuma. „Venom“ je bio u najboljem slučaju okej film koji da je snimljen pre trideset godina bi bio odličan. Njegov nastavak je bio jedan od gorih filmova 2021. godine, dok je „Morbius“ bio neslana šala od filma i jedan od većih propaliteta 2022. godine. 2024. godina je obeležila čak tri projekta ovog univerzuma. Poslednji meseci godine su zakazani za završnicu „Venom“ trilogije sa filmom „Venom: The Last Dance“ i krvavi akcioni triler „Kraven the Hunter“, koji obećava da će biti nešto sasvim drugačije (zar to ne obećavaju svi). Početkom godine, u februaru je izašao sigurno jedan od gorih superherojskih filmova, a sigurno najgori film iz tog univerzuma, „Madame Web“.

Napraviti film u kojem je zlikovac zapravo anti-heroj i samim tim postaje donekle obezličen i loše adaptiran iz originalnog materijala je jedna stvar. Za te filmove barem postoji mnogo materijala koji može da bude inspiracija za novu adaptaciju lika. Ali stvoriti film o nekom ko ni nema svoj strip, o apsolutno sporednom liku koji nije nešto bitan je vrlo ambiciozno i zaista puno potencijala. Ako „Sony“ išta zna dobro da radi, to je da se izgubi u ambicioznosti i sve sa potencijalom da satra duboko u kreativni ponor, a „Madame Web“ je još jedan primer toga.

„Madame Web“ je tužan izgovor za film, ali je i gledanje istog jedno tužno iskusto. Ovde je postojao neki iole koherentan film. Možda ne najbolji film na svetu, ali barem minimalno okej. Gledajući ga se stiče osećaj da su na svakom mogućem koraku pokušali da uštede i izvuku se na neku tehnikaliju. Film je predstavljen kao neka nova era u superherojskim filmovima gde su žene glavni likovi. Glumci su mislili da su sad u MCU, a ne u nekom propratnom nebitnom delu sveta superherojskog filma.

Smešten u 2003. godinu, glavni lik filma je bolničarka Kasandra Veb koja počinje da pokazuje znake vidovitosti. Primorana da se suoči sa otkrićima o svojoj prošlosti, ona mora da zaštiti tri mlade žene od misterioznog protivnika koji ih želi mrtve. Veb shvata da može da iskoristi ovu moć da vidi budućnost i da je promeni. Da li su njihove sudbine predodređene ili ih ipak Kasandra može spasiti? Odgovor se krije u bolnih 116 minuta ispunjenih u najboljem slučaju osrednjih akcionih sekvenci sa vizuelnim efektima kvaliteta godine kada se film dešava.

Dramaturški gledano, film je odrađen na najviše moguć amaterski način. Likovi su nerazvijeni, njihove akcije nezasnovane na logici, a međusobni odnosi, stub temeljac filma, su isforsirani. Motivi likova su veštački i samo se dogode kako bi se dogodili. Zlikovac je zanimljiv u stripovima, ali je ovde iskorišćen samo kao bezlična pretnja za glavne likove. Niko nije zanimljiv i samo se čekala još jedna osrednja akciona scena kako bi gledaoci bili naterani da zaborave dijaloge koji izazivaju neprijatnost i upalu ušiju i mozga.

Glavna glumačka ekipa zapravo i nije loša. Dakota Džonson, Sidni Svini, Isabela Merced i Tahir Rakim nužno nisu loši glumci (pogotovo Džonson), ali im ovde nije dat adekvatni materijal za rad. Fizički se slažu sa likovima, ali se tu zaustavljaju bilo kakve hvale. Ne oseća se ni njihov trud ni volja da izguraju scenu (kakvi li su bili tek dublovi koji nisu ušli u film). Sama činjenica da je Dakota Džonson otpustila ceo lični PR tim nakon izlaska ovog filma govori više nego što bih mogao da napišem.

Zaista ne govorim ovo često, ali "Madame Web" je đubre od filma. Čak nije ni kao smešno loš kao "Morbius", nego je samo vrlo bolan. Likovi su očajni, scenario katastrofalan, apsolutno sve bazdi na lenjost i nemaštovitost. Ne vredi gledati ovaj film ni u prolazu dok se nešto radi po kući. Zaista ne znam koji je dalji Sonijev plan. Čeka se ostatak godine i filmovi "Kraven the Huner" i "Venom: The Last Dance" koji će nadam se sahraniti Sonijev Spajdermen univerzum BEZ Spajdermena.

Ocena: 1/5