Bob Marley: One Love (2024) - Recenzija

 

Biografski filmovi o poznatim izvođačima je već opšte poznat trend za koji se mislilo da je donekle već izgubio svoj šarm. Bob Marli je bio i ostao jedan od najupečatljivijih i najuticajnijih muzičara 20. veka, te nije čudno što se odlučilo da se snimi igrani film sa istim elanom bezbroj sličnih ostvarenja. Iako je snimljeno već nekoliko dokumentarnih filmova o Marliju, "Paramount" je odlučio da uloži skromnih $70 miliona i pokuša da unovči još uvek veliku Marlijevu popularnost. Da li je vrlo očigledno i poprilično lenje nazvan "Bob Marley: One Love" to i uspeo ili je još jedan biografski promašaj?

Kao i neki slični biografski filmovi, "Bob Marley: One Love" prikazuje samo određen period života naslovne ličnosti, ovaj put je to poslednjih nekoliko godina života, sa daškom flešbekova koji podcrtavaju narativni kontekst. Od početka turbulencije na Jamajci, preko njegovog snimanja u Londonu i sa "epskom" koncertnom završnicom na Jamajci, koju ni ne vidimo. Događaji koji su odabrani za prikaz su smisleni, ali način na koji su narativno spojeni je potpuno haotičan i neretko besmislen. Događajima se ne dozvoljava da dišu i dramaturgija i te kako pati tokom celosti trajanja filma. Njihov značaj se ističe, ali vrlo ofrlje i neinspirativno, kao da je autorski tim MORAO da ih pređe kako bi imao neki i iole smislen film da prikažu. Mogao je bez problema da se napravi film o Marliju u nekom od ovih za njega ključnih životnih događaja i da poruka bude jača i bolja, a film jeftiniji i samim tim profitabilniji. Biografski filmovi poput "Judy" ili "Spencer" su solidni primeri pomenutog. Produkcijski tim pretežno čini porodica Marli, te su sigurno imali veliki udeo u kontroli produkcije i šta će se na koji način prikazati. Neki bi pomislili da je to možda dobro, ali za autorski i što verodostojniji prikaz života ili delova istog neke ličnosti poput Marlija, potreba je sloboda autorskog tima filma.

Ako je nešto vredno pomena, to je glavni glumac Kingsli Ben-Adir. Publika je imala priliku da ga prošle godine vidi u dva velika projekta, seriji "Secret Invasion" i filmu "Barbie", te nije nepoznat filmskom svetu. Ovde je ipak bio u centru pažnje i zaista je nosio film na leđima. Iako nužno fizički ne liči na Marlija, reklo bi se da je uspeo da prenese njegov duh donekle na veliko platno, koliko je mogao. Način na koji govori i kako se kreće na sceni i van nje je zaista bio kul za gledati. Nije se stekao utisak da je ovo neka lenja karakterizacija Marlijevog lika, nego je Marli zaista lik u filmu o sebi, što neki slični filmovi nisu dobro odradili. Kingsli u većini scena peva, ali u scenama na koncertima je nahovan originalnim snimcima i baš je primetno. Publika zna da ovo nije pravi Marli, te je Kingsli mogao bez problema da peva ceo film i ne bi bio problem.

Pored Kingslija se zasigurno najviše ističe Lašana Linč kao njegova supruga i životna ljubav. Njihov odnos je bio zanimljiv, ali nedovoljno taknut da sadrži ozbiljniju težinu, a mogao je. Bob i Rita Marli su očigledno bili životni saputnici kroz sito i rešeto i to se donekle oseća u filmu, ali nažalost nedovoljno. Režija Rajnaldo Markusa Grina je nažalost očekivano neinspirativn. Nije ništa što se nije moglo već videti u sličnim filmovima prošlosti i verovatno budućnosti. Prethodno je radio na odličnoj seriji "We Own This City" i filmu "King Richard". Oba pomenuta projekta su bili solidno režirani, te se barem očekivalo da će režija filma o Marliju biti i iole režirana bolje od mediokriteta svakog sličnog filma.

"Bob Marley: One Love" je haotična mešavina svega i svačega iz Marlijevih poslednjih godina života. Fali mu konstruktivnog narativnog toka koji ima smisla i koji ne nosi lažnu težinu. Kontrola porodice Marli je sigurno uticala na finalni produkt i žao mi je, jer Marli zaista zaslužuje bolji film. Jeste da film sadrži mnogo fenomenalne Marlijeve muzike, ali ako vam se sluša njegova muzika, uključite "YouTube". Siguran sam da se negde krije bolji film o ovoj izuzetnoj ličnosti ili da će biti snimljen u budućnosti. Ako će biti, treba zadržati glavnog glumca jer je bio možda i jedina svetla tačka filma. Ako išta, film me je barem zainteresovao da istražim Rastafarijanstvo i malo se više udubim u njihov pokret i rege muziku.