Za
danas toliko. Rečenica koju mnogi ljudi ne razumeju ili im je jednostavno
previše teško da prihvate život i njegovu jednostavnost. Ja sam jedan od tih
koji ne mogu da se zaustave u žurbi svakodnevnice i malo udahnu i osete
trenutak. Filmovi i te kako pomažu na tom polju, ali film "Za danas
toliko" je možda i bio najefikasniji u tome. Otišao sam na njega potpuno
neočekivano na FEST-u, a iz sale izašao nekako otpušen, otčepljen, bez
anksioznosti ili napetosti, na neki način izlečen i sa, barem na kratko, izmenjenim
pogledom na život koji mi se ponekad toliko čini nesnosnim i nepotrebno teškim.
Film
nema nužno neku narativnu konstrukciju, a ni ne treba mu. Imamo četiri lika
čiji život pratimo nekoliko dana i to je to. Ne treba ništa više od toga. U
nekim trenucima se zađe u poneki sloj dublje njihovih likova, ali ništa dalje
od toga. Svakako dovoljno da bude zadovoljavajuće, ali i realno. Publika je
ubačena u svakodnevnicu četiri protagonista na nekoliko dana i na sličan manir
izbačena. To je to što se tiče narativa, što radi u svojstvu poruke i ide
odlično uz divan osećaj koji ovaj film pruža svima koji ga gledaju. Svakog lika
kao da znamo dugo, kao da gledamo živote nekih prijatelja na platnu kako žive i
proživljavaju sve što jedan život može da im baci. Ne postoji neka drama ili
konkretna priča koja se prožima, razvija i na kraju zadovoljavajuće završi, ali
to nije film o tome, već jednostavno, o jednostavnosti postojanja i lepoti
istog.
Nikola
Rakočević, Filip Đurić, Ivana Vuković i Miona Pejković su svi bili fantastični
u filmu. Svi tako olako igraju ove uloge da je bilo predivno gledajući ih i
jednostavno verovati da su to zaista oni, zapravo njihovi životi i međusobni
odnosi. U sporednoj ulozi se našao i Goran Bogdan, koji je ubedljivo
najpoznatiji glumac u filmu, te me je za trenutak zabrinulo da li će to
narušiti celokupni osećaj koji je bio toliko opuštajuć. Zapravo to nije bio
slučaj jer se Bogdan lako i neprimetno uklopio u celu ekipu i film, time
postavši još jedan deo koji ovaj film čini posebnim.
Dok
je većina domaćih osvarenja u poslednje vreme okrenuta nekim tmurnim i
depresivnim temama, "Za danas toliko" je film koji nam skreće pažnju
na sve ono lepo i nežno, a to postoji i u nekim izuzetno teškim životnim
trenucima. Posvećen je onim divnim životnim trenucima koje ponekad prebrzo
zaboravimo jer opravdano bivamo preplavljeni drugim dešavanjima. Ističe bitnost
i večnost onih malih trenutaka divote i ljubavi prema postojanju i životu i
svemu onom lepom na ovom svetu koji je se ponekad može činiti da je sve samo ne
divan.
Za
danas toliko. To nije teško izgovoriti, ali je mnogo teško zaista poverovati u
to. Poverovati da je život jednostavan, nebitan i bitan u isto vreme, da je lak
i težak u isto vreme, da svi imamo neku poentu i ne u isto vreme, da je u redu
ponekad reći nešto što ne misliš, da je ponekad u redu biti ljut, da je uvek u
redu plakati, prihvatiti da će nama bliski ljudi otići od nas nekada i da je to
skroz u redu, da je okej ne znati šta želiš da radiš, da je u redu ne znati ko
si i gde si i šta si, da je skroz okej biti srećan i nesrećan u isto vreme i da
je u redu stati i udahnuti i samo reći, za danas toliko.
Comments
Post a Comment