Volja Sinovljeva (2024) - Recenzija Filma

Ova filmska godina je publiku upoznala sa više originalnih i malo drugačijih filmskih ostvarenja (za naše prostore). Radnička klasa ide u pakao, Videoteka i Izolacija, iako nisu najbolji filmovi na svetu, poklanjaju domaćim gledaocima nešto novo za naša bioskopska platna. Sa zadovoljstvom mogu reći da se Volja Sinovljeva može svrstati u jedan od najunikatnijih domaćih filmova ikada. Štaviše, ovo i jeste najunikatniji domaći film ikada! Ali, kao i sve, ima svoje probleme... Da li ga oni definišu ili ipak možemo da zažmurimo na jedno oko na njih? Prvo i pre svega ću samo reći: Idite da gledate ovaj film u bioskopima! Ako se sad ne pogura ovakav domaći film, nikada neće!!!

U zabačenoj krčmi lociranoj naizgled na kraju sveta, banda od nekoliko krimosa čeka nekog... Nezvani gosti su slepi guslar i njegov pomagač. Pod pretnjom za život, guslar mora da otpeva na guslama poznati ciklus epskih pesama, odnosno Volju Sinovljevu. Film je ispričan iz ugla nepouzdanog naratora, odnosno guslara i katkad nas priča narativno vrati u sadašnjost...

Film je smešten u postapokaliptičnu budućnost, gde se drevna borba dobra i zla prenosi na novu eru. To je priča koja spaja motive srpske tradicije sa vizijom sveta nakon nuklearne katastrofe. U surovom, haotičnom svetu bez reda i zakona, gde vlada anarhija, ekonomija počiva na robnoj razmeni, a metak postaje najdragocenija valuta.

Radnja prati sudbinu male zajednice, klana koji, u senci ruševina civilizacije, opstaje na farmi. Oni obrađuju zemlju i plaćaju nametnute poreze Gradu, metropoli nove civilazacije i centra dešavanja. Kada vlast zahteva nepodnošljivo veći deo njihovih prinosa, vođa zajednice, Aberdar, odbija da se povinuje. Kao odgovor, gradska banda „Krvave glave“ odgovara nasiljem. Tragedija pogađa zajednicu, a Aberdarov sin, Jovan, dobija uzvišenu, ali opasnu misiju: da se osveti i zaštiti svoj narod. Njegovo putovanje postaje odiseja časti, borbe i hrabrosti u svetu gde je pravda zaboravljena legenda...

Na prvi pogled, priča ne predstavlja ništa preterano novo niti uzbudljivo. Ipak, to nije slučaj. Dok smo slične narative viđali u serijalima Mad Max ili mnogim samurajskim ostvarenjima, ovde je to zapravo mešavina svega i svačega iz raznih popularnih filmova prošlosti. Novi svet, bande sa posebnim obeležjima, materijalna valuta, svega nekoliko centara ekonomije, stoični, osvetoljubivi heroj, dama u problemu, ali i jaki ženski likovi, prevrtljivi glavni savetnici... Sve je tu, samo što je miks poznatih holivudskih i istočnjačkih motiva sa folklorom ovog poluostrva, a to je bilo divno za pogledati! Svakako, Volja Sinovljeva ima jedan veliki problem...

Kao i mnogi domaći filmovi u poslednjih nekoliko godina, tako je i ovaj zapravo premontirana sezona serije u film od dva i nešto sata... Pre svega, jasno mi je da je produkcija ušla u lovu i dobila priliku da snimi seriju, a ne samo film i onda najzad mogu potpunu viziju da ispune; ali ako pravite seriju, napravite seriju, a ne film koji je 500 minuta skratio na 140... Trebalo je da ostane na prvobitnoj, znatno kraćoj verziji od 70-ak minuta, tako bi i postojao prostor da se napravi dodatna serije, a svakako bi bilo kraće, ali slađe...

Gledajući na gorepomenut problem, film je pun narativnih rupa. Karakterni lukovi većine likova nema posve smisla, jer očigledno fali nešto da popuni njihove ključne promene u ponašanju. Takođe, neki poznate glumačke face se pojave u određenim kadrovima, a bukvalno ih nije ni bilo u filmu... Svestan sam da će serija da popuni mnoge ove rupe, ali ovako jednostavno kvari sveopšti utisak koji se stiče o filmu, iako je na visokom nivou što se tiče produkcije i rada drugih sektora. Svakako, ovo je jedan od retkih domaćih filmova koji su me dovoljno zainteresovali da pogledam i seriju, jer je ovaj svet zaista nešto skroz novo za nas i i te kako me zanima kako će ga dodatno razviti za male ekrane! Naravno, izgovor: „Ma serija će da sve to popravi, lagano!“ ne postoji, jer ovde pišem samo o filmu koji nam je plasiran i za koji su ljudi platili karte (koje su sve više bezobratno skupe).

Glumačka postava je pozamašna. Između ostalih, najviše su se istakli: Igor Benčina, Isidora Simijonović, Marta Bjelica, Sergej Trifunović, Jovo Maksić, Petar Benčina i drugi... Jedna polovina Benčina braće, Igor, igra glavnog lika, Jovana. On je klasičan heroj: ćutljiv (ali kad nešto kaže bude pamtljivo), visok, opasan, surov (ali uvek uradi pravu stvar) i požrtvovan. Sve što se viđali u vestern ili samurajskim herojima je otelotvoreno u Jovanu, sa daškom Marka Kraljevića. Svideo mi se kao glavni lik i ujedno ima najmanje narativnih problema. Njegov karakterni luk je smislen i put heroja je bio ispunjen koliko toliko zadovoljavajuće. Benčina je kanalisao unutrašnju filmsku zvezdu i pokazao je svima na šta je glumački spreman! Odlično se pokazao i u akcionim scenama, kojih je bilo više u filmu.

Isidora Simijonović je vrlo dobra glumica, ali ovde joj nisu dali mnogo sa čim da radi... Njen lik je dama u nevolji za heroja da je spasi. Klasična i izlizana tropa, ali je Isidora dovoljno dobro odigra. Za nju se ipak osećalo da joj narativno fali, te se čeka sledeća godina i serija! Nije se toliko istakla kao i drugi, ali je bila dobrodošao delić glumačke puzle.

Marta Bjelica je drugi glavni ženski lik i sa njom je druga priča. Ona je spretna i surova ratnica, neki miks Ksene i Wonder Woman... Dobro se snašla u akcionim sscenama i iskreno, dobro se držala kao glavni sporedni ženski lik. Narativne rupe su i nju zakačile, ali dobro... Njen lik je bitan, a verujem da ćemo saznati uskoro u seriji... Valjda...

Sergej Trifunović igra lik Tuđina, glavnog antagoniste. Inspiracija za njegov lika je očigledno crpljena iz mnogobrojnih zlikovaca iz Mad Max filmova, što je okej. Trifunović se najviše istakao glumački, ali ne zbog svog talenta... Dok su svi ostali teatralni i nekako govore kao iz epske pesme, Sergej je samo Sergej... Kao da su ga direkt iz Beograda samo bacili u tu pustoš od sveta, jer se ponašao kao Pop iz filma Munje! da glumi nekog tamo zlikovca u postapokaliptičnom svetu... Daleko od toga da je loš, samo nije nešto mnogo glumio, a njegov karatkerni luk je isto problematičan i očekuje se njegova promena, odnosno produbljivanje u seriji.

Od ostalih glumaca/likova, niko se nije preterano istakao. Jovo Maksić igra Glasnika, jednog od bitnijih ljudi u Gradu i dobro se pokazao. Ovo nije njegova klasična uloga i drago mi je videti ga kako igra nekog prevrtljivog lika. Ivana Đorđevića je uvek super za videti i jedan je od boljih domaćih karakternih likova. Njegov lik, Zidar, je lukav i namazan, a Ivan uvek pokida takve uloge! Zlatan Vidović kao Glava, Miodrag Radonjić kao Barjaktar, Svetozar Cvetković kao Aberdar i Petar Benčina kao Bogdan su svi dobri, ali njihovi momenti se čekaju u seriji.

Vrlo mi je drago što je „Režim“ upao da produkcijski pripomogne ovom projektu, jer je ovo vidno vidno jedna vrlo zahtevna produkcija. Scenografija, kostimi, šminka: sve je pridodalo da ovaj svet izgleda uverljivo i realno. Jeste da ima nekih vidnih ograničenja poput previše enterijera ili slično, ali je sve bilo dovoljno uverljivo. Bio me je strah da će sve izgledati kao neki fan film, ali ipak nije bilo potrebno za brigu... Svakako, bilo mi je malo smešno u nekim trenucima da vidim sve naše poznate glumce obučene u postapokaliptične kostime kako glume...

Činjenica da je većina budžeta otišlo da scenografiju, kostime, glumce i šminku svedoče ne toliko dobri vizuelni efekti. Kada su tu, ne traju dugo (jer su autori svesni da ne izgledaju najbolje), ali posebno su mi smetali oni koji predstavljaju metke koji proleću manično kroz prostor tokom oružanih okršaja. Jednostavno rečeno, ružni su i izgledaju kao filter na nekoj društvenoj mreži. Za sve ostale sam mogao da zažmurim na jedno oko, ali za te, zaista nisam...

Nemanja Ćeranić je reditelj koji zapravo nema loš film. Lihvar je iznenadio sve pre tri godine, a Nedelja mu je „zaradila“ njegov projekat iz snova, a to je ovaj. Oseća se da je Ćeranić uložio mnogo truda i vremena u stvaranje potpuno novog sveta, koji je, iako zavisi od mnogo omaža i inspiracija, originalan za naše prostore. Ćeranićevo iskustvo u montaži je pripomoglo u režiji akcionih sekvenci, kojih ima nekoliko u filmu. Dovoljno su smislene i vidljive, a to je najbitnije u jednoj akcionoj sekvenci. Takođe, vidno su i glumci trenirali da ih izvedu i baš mi je drago. Posebno je ostao upamćen okršaj Jovana i Barjaktara, koji me je prijatno iznenadio.

Volja Sinovljeva je film koji treba da se podrži i pogleda u bioskopima (pogotovo što mu je gledanost neočekivano mala). Drago mi je da smo najzad dobili jedan ovakav film i sa jedne strane se ponosim na njega, a sa jedne i ne. Ovo je još jedna premontirana serija i to čini glavni problem filma, a i moju večno glavnu frustraciju... Voleo bih da smo dobili jedan izglancan žanrovski film koji mogu više puta da pogledam u bioskopu, a ne mesecima da čekam seriju (isti osećaj kao da se čeka DLC za neku video igru kako bi se dobila konkluzivna, zaokružena priča). Sve u svemu, ovo je nešto novo kod nas i dobrodošla je novina vredna gledanja! Svi su se dobro pokazali (ispred i iza kamere) i dostavili nam nešto o čemu će se pričati, dok neko nekada ne snimi nešto veće i bolje, a nadam se da hoće jer bi to značilo da napredujemo!

Ocena: 3+/5