Jovan Semi

  Filmske adaptacije Stivena Kinga su uvek povod za radovanje. Istina je da je poslednjih nekoliko samo koristi njegovo ime kako bi privukli gledaoce na u najboljem slučaju mediokritetni horor, ali je zanimljivo pogledati ih; barem da se vidi koliko su nisko pale... U proteklih pet godina smo dobili čak šest filmskih adaptacija njegovih dela. Neke su bile praktično negledljive ( Firestarter ), neke samo okej ( The Boogeyman ), a neke su hvaljene na sve strane, ali nas očekuju tek u maju ove godine ( The Life of Chuck )... Najnovija adaptacija je pristigla sredinom februara 2025. godine, a u pitanju je film The Monkey , adaptacija Kingove istoimene kratke priče. Da li je ovaj horor još jedan loš film na đubrištu filmskog sveta u vidu januara/februara ili smo dobili još jedan kultni horor? Pa, nešto je između, iako naginje više ka ovom prvom. Kada Bil i Hal, braća blizanci u ranim tinejdž godinama, pronađu staru očevu igračku majmuna na tavanu, indirektno započnu niz jezivih smrti. O...

  „Ovde smo da ponovo postanemo ljudi, da obučemo lepu odeću i plešemo, da uživamo u stvarima koje nisu deo naše stvarnosti“. Ova replika mi je ostala u pamćenju nakon gledanja kriminalno potcenjenog filma „Sing Sing“, koji govori, između ostalog, o bitnosti umetnosti u svakodnevnici. Odnosno, kako je umetnost ta koja nas čini boljim ljudima čak i u najgorim mogućim okolnostima, čak iako ne ide baš sve kako smo zamislili, čak iako se konstantno nadamo boljem, ali svaki čin truda se oseća kao udarac glavom u zid, čak iako smo u zatvoru zbog nečega za šta nismo krivi... Sing Sing je film o takvim ljudima, zatvorenicima, ljudima, koji se bore za nešto bolje, makar to bolje došlo ili ne.   Džon „Divajn Dži“ Vitfild služi dugu kaznu u „Sing Sing“ zatvoru zbog zločina koji nije počinio, pronalazi smisao glumeći u pozorišnoj grupi zajedno sa ostalim zatvorenicima, uključujući opreznog novajliju u ovoj dirljivoj istinitoj priči o otpornosti, humanosti i transformativnoj moći umetnost...

  Neosporivo je reći da je MCU već neko vreme u potpunom kreativnom kolapsu. Prošlo je više od pola decenije nakon što je Avengers: Endgame postavio presedan svim budućim ostvarenjima u ovom univerzumu, ali i drugim filmovima baziranim na stripovima. Kraj treće faze je ujedno obeležio i kraj ovog univerzuma kakvog ga poznajemo, jer su četvrta (2021-2022) i sad kraj pete (2023-2025) potpuni zbrkani haos od poulubitnih striming serija i u najboljem slučaju osrednjih filmova. U tom haosu bih izdvojio zaista kvalitetan kraj trilogije u vidu Guardians of the Galaxy Vol. 3 i zabavan, ali na kraju potpuno zaboravan, Deadpool & Wolverine . 2024. godina je bila godina odmora za studio, jer su objavili svega pet projekata (jedan film i četiri serije), a 2025. godina obećava „povratak“ starog MCU, uključujući dugoočekivanu seriju Daredevil: Born Again i obećavajući film The Fantastic 4: First Steps . Da li je Captain America: Brave New World dobro otpočeo „povratničku“ godinu ovog uni...

  Filmovi parodije su već daleko iščezao trend u modernom filmu. Svoj vrhunac su svakako doživeli početkom 21. veka i to naravno u Holivudu, ali domaća kinematografija je retko uplivavala u te vode. Teško je napraviti parodiju koja je zapravo duhovita i smešna, a da uspešno targetira ciljnu grupu koja bi razumela foru i bila voljna da potroši vreme na takav film. Drago mi je što mogu reći da je domaći film bogatiji za jedno tako ostvarenje! Nije najbolja parodija ikada, ali je bilo zasigurno čudno, ali zabavno bioskopsko iskustvo i drago mi je što se domaća kinematografija barem polako diverzifikuje. Poslednji krug momci  je parodija na raznorazne kliše holivudske akcione filmove koje smo svi viđali bezbroj puta. Ali, nije samo u pitanju parodija! Film počinje reakcijom svetske i domaće publike na film „Poslednji krug momci“, kultno ostvarenje koje je oduševilo ceo svet i reakciju raznoraznih poznatih ličnosti koji potom odluče da odu na domaću premijeru istog u Do...

  Na nekoliko godina izađe film koji napravi toliko pometnje u svetu ljubitelja filmske umetnosti, koji izazove kontroverze i veliki raskol između gledaoca, a pogotovo kada dogura čak i do „najprestižnije“ filmske nagrade, Oskara. Ove godine je taj film Emilia Pérez , koji mi je prošao ispod radara na prošlogodišnjem FAF-u, ali i uopšteno, sve dok ga nisam pogledao relativno skoro. Uoči saznanja da je nominovan za čak 13 Oskara, uključujući i za najbolji film, režiju i glavnu/sporednu glumicu, morao sam da vidim u čemu je cela ova pometnja... Poštujem ambiciozne autorske zamahe u svetu filma, ali ne kada su zamasi ni u šta. Svakako, Emilia Pérez nije „ogavan“, „nemaštovit“ ili kako god ga svi nazivaju. Film je koji ima dobre namere, ali su one mogle na drugačiji način da se usmere, da se barem napravi neki film vredan cele ove halabuke. U savremenom Meksiku, talentovana, ali potcenjena advokatica Rita gubi svoje veštine radeći za moćnu advokatsku firmu koja se više bavi prikrivanj...

  Goran Marković je nesumnjivo jedan od najvećih reditelja sa ovih prostora i retka nepo beba koju podržavam! Publici je podario oko dvadeset filmskih ostvarenja i sigurno ste gledali barem jedan njegov film. Dela poput: „Variola Vera“, „Nacionalna klasa“, „Već viđeno“, „Specijalno vaspitanje“ i druga se neretko pominju kada se govori o Markoviću. Iako su ovi filmovi naizgled različiti (po žanru i stilu), svaki svedoči o Markovićevom pogledu na tadašnjicu Jugoslavije; jer koliko god Marković bio dobar filmadžija, možda je čak bolji aktivista i borac za bolja socijalna prava svojih sugrađana, a reklo bi se da tome doprinosi kroz rad na filmu. Koliko god se više govorilo o gorepomenutim filmovima, postoji jedan koji važi za jedan od njegovih potcenjenijih, a taj možda i najbolje svedoči o jednom društvu u rapidnoj dekadenciji (u svakom mogućem smislu), a to je naravno „Tajvanska kanasta“, film koji je nažalost i četrdeset godina kasnije možda relevantniji nego ikada. Saša Belopolja...