The Toxic Avenger (2023/25) - Recenzija Filma

 

Kao i svaka osoba koja je bila barem nekoliko puta u bioskopu u životu, poznato mi je da postoje ona bioskopska iskustva za koja znam da će biti nešto posebno čim se uđe u salu. Jednostavno se oseti određena, posebna atmosfera koja nagoveštava da će tih narednih par sati biti nešto drugačije od običnog... To nužno ne znači da će se gledati dobar film, nego je reč o samom iskustvu... Sigurno najposebnije isksutvo koje možete imati u bioskopu jeste da ste sami samcati u relativno ogromnoj sali: tad ste slobodni da budete u potpunosti svoji, van okova socijalnih normi postojanja u bioskopu.

Takvo jedno isksutvo je mene podarilo danas, kada sam išao da gledam najnoviju ludoriju „The Toxic Avenger“. Priznaću, u sali su bila tri klinca, ali su nakon petnaest minuta izašla uz reči: „Nešto mi je čudan ovaj film“... Nekako sam se nadao da će se opametiti i ostati da gledaju ovih devedesetak minuta potpune ludorije (u dobrom i lošem smislu) za koju sam prijatno iznenađen što je uopšte i dospela u domaće bioskope... „The Toxic Avenger“ nije preterano dobar film, ali mi je vražje drago što sam ga gledao u bioskopu!

Osamdesete su bile čudna, ali ujedno i filmska dekada koja je iznedrila najviše popularnih filmskih ikona... Pored nadaleko poznatih likova poput: Ramba, Martija Mekflaja, Aksela Foulija, Indijane Džounsa, Terminatora, Maverika, Džona Meklejna, Tonija Montane, Ferisa Bjulera, Totora, Itija i drugih, 1984. godine je nastao još jedan, ne toliko poznat, ali možda podjednako bitan lik: Melvin, poznatiji kao Toksi. Kada je nesigurni i socijalno nesnađeni domar upao u bure toksičnog otpada, postao je Toksi, nemilosrdni i neuništivi osvetnik toplog srca koji neće stati dok ne stane na put nepravdi! Iako odvratnog fizičkog izgleda, Toksi je dotakao srca mnogih i pokazao više puta da dobra dela čine čoveka, a ne njegovo (u ovom slučaju, ogavno) odelo.

„The Toxic Avenger“ je klasičan B treš film osamdesetih koji još uvek ima određenu dozu šarma i dovitljivosti... Iako nije postao poznat kao prethodno pomenute ikone osamdesetih, film je dobio tri nastavka, dva su izašla 1989. godine, a četvrti 2000. godine. Lik Lojda Kaufmana i Majkla Herza je naizgled iščezao pre četvrt veka, ali pre petnaest godina je najavljen još jedan film u serijalu! Nakon niza produckionih peripetija, film je završen 2023. godine, ali svetlost međunarodne distribucije vidi tek leta 2025. godine... Da li je identično nazvan, „The Toxic Avenger“, još jedan film koji je trebalo samo da ostane u produkcionom paklu?

Premisa filma je identična kao u originalnom. Stravična nesreća sa toksičnim supstancama pretvara potlačenog domara Vinstona Guza u novu, evoluiranu vrstu junaka: Toksičnog Osvetnika. Sada, sa svetlećim mopom i nadljudskom snagom, mora da se trka sa vremenom da spase svog sina i zaustavi okrutnog, komično pohlepnog mogula koji je odlučan da iskoristi svoje novonastale toksične supermoći kako bi ojačao svoje zagađeno carstvo.

Da, premisa zvuči presmešno, jer i treba da bude. U filmu je sve bukvalno do bola i trebaće vam par scena da ukačite njegov humor i stil. Ovako se rade moderni B filmovi. Dok su takvi filmovi prošlosti bili nenamerno loši, danas je pojava takvih ostvarenja uglavnom nesnosna, jer se rade namerno lošim nalik na neku odu prošlom vremenu ili slično. Kada god se neki moderni autori okrenu takvim filmovima, uglavnom ne znaju da balansiraju sa određenim humorom i efektima, pa se vrlo brzo sklizne u nenamernu parodiju, što nikad nije dobar slučaj. Iako je u nekim momentima tako i ovde, ipak se oseća ljubav reditelja Makona Blera za ovim likom i time što predstavlja, te se uvek vratio na pravi put.

Makon Bler je odradio dobar posao. Kompjuterski efekti su u nekim trenucima bili bolno očigledni i loši, ali očigledna upotreba specijalnih, praktičnih efekata je i te kako obradovala! Iako bih voleo da je kompjuterskih efekata bilo znatno manje i da su se više pažnje usmerili na specijalne (kakvi god bili), opet nekako nisu smetali jer su očigledno oni deo DNK novog, modernog B filma. Drago mi je da je Bler uspeo da učini da ovaj film vidi svetlost dana, jer se oseća da je ovaj projekat bio dugo u produkcionom paklu! Iako je mogao da bude još gadniji i krvaviji, za navodni budžet od $30 miliona, ekipa je uradila dobar posao.

Piter Dinklidž je naslovni lik, odnosno donekle. Dok igra Vinstona, jadnog domara, nažalost samo daje glas Toksiju, dok Luisa Guereiro fiziški igra lika. Dok me je ta činjenica razočarala, gledajući film dobija smisao, jer ovaj lik ipak mora drugačije da izgleda nakon transformacije. Svakako, i u tih dvadesetak minuta u kojima je Dinklidž tu i telom i glasom, pokidao je! Iskreno me je iznenadio, jer je sve nagoveštavalo da je tu samo zbog brzih para! Nekoliko puta me je stvarno nasmejao i istinski se savršeno uklapa u ovakav tip filma.

Boba Garbindžera, zlikovca koji se obogatio trovanjem okoline, igra niko drugi nego Kevin Bejkon, glumac koji se u proteklih nekoliko godina skoro pa isključivo pojavljuje u nekim očajnim filmovima... Ipak, njegovo iznenađujuće primereno i očekivano glumačko izvođenje uhodi očigledna mrzovolja prouzrokovana glumačkim šljakama koje mu očigledno ne prijaju... Odnosno, sigurno prijaju njegovom novčaniku... Imam osećaj da će ako glumi u još jednom osrednjem i nebitnom filmu, jednostavno poludeti...

Sa druge strane, Elajdža Vud uživa u ovoj ulozi. Igra Frica Garbindžera, Bobovog deformisanog brata. On je klasična psihopatska desna ruka glavnog zloće i Vud se na čudan savršen način uklapa u ovaj uvrnuti svet... Elajdža Vud i Danijel Radklif su različite strane istog novčića, ubeđen sam... Obojica igraju čudne uloge u zanimljivim niskobudžetnim filmovima, a još i mnogo liče...

Ono što je 1987. bio „RoboCop“, to je „The Toxic Avenger“ za 2025. Možda ne na istom nivou savršenog spoja satire, akcije i dobre naučne-fantastike, ali u eri koja neretko proizvodi mediokritet, ovo je hrabar pokušaj. Ovakvi filmovi se danas retko prave, a još ređe se mogu naći autori koji stvarno vole da ih prave. Bler kao reditelj i Dinklidž u glavnoj ulozi su razumeli zadatak i isporučili apsurdnu priču s velikim samopouzdanjem, što uvek treba pohvaliti.

Siguran sam da mnogima neće leći fazon ovog filma: ali ako ga ne budete isključili nakon petnaest minuta, verujem da ćete ostati do kraja i, ako to uradite, bićete nagrađeni Nadam se da ćemo ubuduće videti još unosa u ovaj krvavi, apsurdni svet, ali i da će tada sala biti malo punija. Završiću rečima koje sam negde pročitao: „Ovo je film koji nije proizveden; ovo je film koji je pobegao.“

OCENA: 3/5