Izgubljeni Drim Tim (2025) - Recenzija Filma

 

Kao osoba koja nikad nije uspela da se udubi u sport, nisam se preterano radovao odlasku na domaći dokumentarac o košarci... Ipak, znajući neke osnove turbulentnih zbivanja na Eurobasketu 1991. godine, ipak me je zanimala istorijska potpora tih događaja, kao i misli i osećanja igrača naslovnog tima iz snova. Iako me je radoznalost gurala ka tome da odgledam film, što na kraju i jesam, ipak prema ovakvim filmovima imam neku vrstu suzdržanosti...

Nisam fan preterane patetike, a domaći filmovi smešteni u periodu oko ili tokom rata usled raspada Jugoslavije uglavnom imaju širok dijapazon veštačke patetičnosti koja nisko udara na emociju publike. Ipak, „Izgubljeni Drim Tim“ nije u potpunosti takav: iz bioskopske sale sam izašao bogatiji u znanju za jednu vrlo zanimljivu priču.  

U nepunih devedeset minuta, „Izgubljeni Drim Tim“ publici predstavlja priču o nastupu evropskog i svetskog šampiona u košarci, Jugoslavije, na Eurobasketu 1991. godine u Rimu. Ipak, ovo takmičenje nije isto kao mnogobrojna prethodna: tim je igrao i pobedio za državu koja je prestala da postoji tokom njihovog boravka na prvenstvu. Pored pivotalnog takmičenja, film osvetljava njihove prethodne pobede, kao i osećanja igrača i odnose između njih. Iako su pobedili, vratili su se u raspadnutu državu koju je tek čekala prava borba...

Teško pristupam domaćim dokumentarcima jer su neretko neko osrednje iskustvo... Retko kad uspeju da me zaista izmeste i poteraju na razmišljanje ili nešto malo više. Nekako je uvek problem sama forma filma. Jeste da je priča vrlo ključna, ali je bitno i kako je ista konstruisana i predstavljena publici. Kao što sam se i plašio, „Izgubljeni Drim Tim“ je još jedan dokumentarac koji liči na neki skup „YouTube“ video... Film je ispunjen arhivskim snimcima jugoslovenskog tima koji prži na terenu i nekim malo opštijim snimcima svakodnevnice, gradova i slično, a tu su i intervjui, koji su srž filma.

Kao što je i producent filma rekao nakon novinarske projekcije, film se snimao sedam godina i zapravo je najteže bilo snimiti sve članove tima. Drago mi je da su zapravo intervjuisali sve žive iz ekipe, jer je vrlo bitno dobiti potpunu sliku svih dešavanja. Za osobu koja ništa ne zna o događajima je sve ispričano kako treba. Nisam imao osećaj da se nešto izostavilo, ali verovatno jer ni sam ne znam šta su mogli da izostave... Doduše, čudno je što nisu toliko spominjali Dražena Petrovića, a bio je bitan igrač... Takođe, verovatno je bilo teško izabrati šta ostaviti, a šta izbaciti iz filma, jer su celi intervjui verovatno bili znatno duži od onog što vidimo u filmu.

Iako bi na papiru sve trebalo da radi kako treba, na polju forme, film je razočarao. Zbog dopadljivog narativa i priča igrača sam uspeo da zažmurim na otrcanu i izlizanu formu ama baš klasičnog dokumentarca... Ovakve filmove smo već viđali milijardu puta pre, a verovatno ćemo ih viđati i kasnije. U mnogo trenutaka mi se činio kao neki televizijski film, što svakako nije preloša stvar, jer bi bio odličan film te vrste...

Svakako, pohvaljujem celokupnu ekipu na ovom očigledno zahtevnom projektu za realizaciju. Gledajući ga se oseća ljubav autora prema priči, ali i eventualna nemogućnost da se sa već dobrim narativom iznedri nešto malo inovativnije; a to se i donekle očekivalo sa pojavom lavine produkcija koje su podržale film... Siguran sam da se od celokupnog materijala može snimiti i dobra serija, na šta film donekle i podseća... Ako i od ovog projekta naprave seriju, poludeću...

Nažalost, „Izgubljeni Drim Tim“ je još jedan domaći film koji igra na siguricu, odnosno, patetiku... Jeste da je nema mnogo, ali pred kraj stvarno postane previše očigledno da udaraju na emocije nostalgičara prema nekada „boljim“ vremenima i kako nam sad više nije tako... Slažem se, treba da se priča o sukobima na ovim prostorima, ali nekako ne možemo da se otrgnemo od osećaja jadnosti i bola; emotivni okovi nikako barem malo da oslabe...

Ipak, na kraju, film ima pozitivnu poruku, da smo jači zajedno, ali je snižena sa podnotom jadnosti i tuge koja me više živcira nego obrnuto. Voleo bih da smo dobili film o ljubavi prema sportu, prema igri i kako ona ne zna za razlike koja neka tamo politika stvara... Ima i toga, ali nekako nedovoljno...

Na kraju, „Izgubljeni Drim Tim“ je bio dovoljno dobar dokumentarni film. Sadrži očekivanu patetičnost kojoj očigledno ne možemo da pobegnemo, ali je sama priča vrlo interesantna i bitna da se zna! Iako bih verovatno saznao više o njoj i putem nekog podužeg „YouTube“ videa (forma filma na jedan takav i podseća), svakako mi je drago što sam je iskusio i naučio nešto novo o istoriji domaćeg sporta. Ako volite i pratite sport, verujem da vam ovaj film neće doneti nešto novo, ali ako želite da ponovite znanje, pravac bioskop (iako vam ne gine i neminovno gledanje na televiziji)!

OCENA: 3+/5