Opšte je poznato da je teško napraviti
zapravo smislen, a kamoli dobar film. Povrh toga, teško je napraviti upečatljiv
i valjan dokumentarac, a kamoli kratak dokumentarac; onaj koji u ograničenom
trajanju ne samo da treba da uspešno predstavi publici određenu priču kroz
upečatljivi autorski filter, već bude i adekvatno angažujući dok nešto
poručuje... Imao sam priliku da pogledam baš jedan takav film na ovogodišnjem festivalu
kratkog filma, „Drim Short Film Festival“, koji se već 9. put održao u Strugi,
Severnoj Makedoniji, a to je jedan jedini „We Were The Scenery“, reditelja
Kristofera Redklifa.
Ovaj petnaestominutni dokumentarac
osvetljava neobičnu i dirljivu sudbinu dvoje vijetnamskih izbeglica, Hoa Ti Le
i Hue Ngujen Če. 1975. godine su pobegli od rata i stigli u izbeglički kamp na
Filipinima, gde su, nakon kratkog vremena angažovani kao statisti na snimanju
filma Frensisa Forda Kopole, „Apocalypse Now“. Par svedoči publici dokumentarca
o njihovom iskustvu na snimanju, na kojem su ipak postali deo rata od kojeg su
pobegli...
Holivudske produkcije u inostranstvu
su neretko bile žrtve velikih osuda država u kojima su se snimali ti filmovi. Statisti
su se uglavnom koristili kao neka vrsta glorifikovanog ukrasa za setove, nalik
na dresing za salatu. Takav, „dresing“ za setove je u široj slici praktično
nebitan i nepoštovan koliko bi trebalo; jer bez njih ti filmovi ne bi bili ni
upola upečatljivi. Tako su i glavni likovi bili preuzeti iz izbegličkog kampa,
nije mi ni rečeno gde idu ni šta će tačno da rade: već su ih samo utovarili na
bus... Nalik na neku scenu iz filma o Holokaustu, izbačeni su na set i slušali
su naređenja, kao u nekom logoru...
Ipak, „We Were The Scenery“ ne
osuđuje produkciju filma „Apocalypse Now“, koja je sama po sebi već bila i te
kako haotična. Glavni likovi ne traže izvinjenje od Kopole, već jednostavno opisuju
svoje iskustvo postojanja na tako velikom setu. Naime, kroz anegdote, koje su
često neke čudan miks gorkog i smešnog, se ipak brutalni razotkriva mehanizam otuđenja
kroz koji prolaze statisti velike produkcije poput te. Dokumentarac ne pokušava
da bude moralna pridika, već jednostavan prikaz životne ironije, ali i
složenost istog. Još bitnije, donosi glas onih koji su često nezasluženo zaboravljeni,
onih koji su tamo negde u nebitnoj dubini kadra... „We Were The Scenery“ te
figure doslovno iz pozadine jasno i glasno diže u prvi plan i poručuje: „Bili
smo scenografija, a sada smo pravi pravcati ljudi!“
Iako kraći film, ipak nudi širok
dijapazon profesionalnosti onih koji su ga skrojili. Montaža je uredna, a ritam
filma precizan. Ne postoji suvišna rečenica, a ni prevelikih pauza koje bi
mogle da razvodne intenzitet dešavanja. Zvuk i muzika je neretko korišćena kako
bi diskretno podcrtali bitne trenutke, ali ih nikada ne guše (treba imati sluh
i osećaj da se to dobro odradi).
Neko bi rekao da film traje kratko i
delimično bih se složio sa tim. Ako mora da postoji neka mana, to je samo
trajanje... Obožavam dokumentarce o filmovima, te jednostavno rečeno, voleo bih
da smo videli još od ove priče. Sa druge strane, težina filma leži u njegovoj
jednostavnosti: ne traži neku dalju dramu gde možda ne postoji, već sasvim
dovoljno iznosi šta treba u minutaži koja je odgovarala.
„We Were the Scenery“ čini ono što najbolje
što jedan dokumentarac može da uradi: vraća glas ljudima koje smo godinama
gledali kao pozadinu. Ovih moćnih, duhovitih, ali i duboko introspektivnih
petnaest minuta predstavlja inovativan spoj upečatljivih „Super-8“ arhivskih snimaka, kao i delova iz
„Apocalypse Now“ koji predstavljaju dirljiv kolaž sećanja glavnih likova. Ako
volite filmove o filmovima, ali i ako želite da saznate kako Kopola jede mango,
ovo je film za vas!
Film je prošao vrlo dobro na
festivalima. Za sad se našao u takmičarskom programu na sedamnaest međunarodnih
festivala. Žiri „Sundance“ festivala mu je podario nagradu za najbolji
„non-fiction“ kratki film, dok je na festivalu „Dokufest“ dobio nagradu za
najbolji internacionalni dokumentarac.
Comments
Post a Comment