Iskreno, teško mi je da započnem ovu
recenziju... Ne nužno jer me je film pomerio u dobrom smislu ili ništa slično, već
je zapravo suprotno: toliko me je zadesilo njegovo postojanje da doslovno skoro
pa neuspešno pokušavam da spojim slova u reči, pa njih u (smislene) rečenice. To
se dešava retko, ali se isto tako retko dešavaju i filmovi poput „Čarobna
Zemlja“.
Ipak, kao što svi znamo, najteže je
početi, a onda ide sve lakše! Doduše, slične misli sam imao i pre nego što sam pogledao
ovaj film, samo što je svakom scenom bilo sve teže (i tužnije) pratiti sveopšte
ludilo na ekranu za čitavih mizernih osamdesetak minuta kolliko traje... Da li
je ovo ostvarenje dovoljno dostojno da bude POSLEDNJE delo jednog reditelja?
Talentovani i nekada poznat glumac,
srušen posle životnog kraha izazvanog alkoholom i opijatima, počinje da se
ponovo profesionalno gradi kao klovn Kosta, zabavljač na dečijim rođendanima.
Kada mu nekadašnji saradnik ponudi posao koji ne može da odbije, on prihvata
ulogu voditelja u dečijem rijalitiju „Čarobna Zemlja“: za ogromnu sumu novca...
Od ovako izrečene premise se ne bi
pogrešilo kada bi se svašta očekivalo. Ipak, sva očekivanja da će ovaj film da
ispuni barem malo onoga što je obećano zapravo zanimljivom premisom su pala u
dubok nepovratni kreativni ponor sa saznanjem da je u pitanju još jedna
„Apollon“ produkcija... Priznajem, nisam gledao sve njihove fimove kojih ima
već tridesetak, ali jesam dovoljno da već znam šta od njih da očekujem: lenjost,
neprofesionalnost (na svakom polju osim glumačkom), brzopletost, nespretnost.
Zapravo, svaki pridev koji bi se više dao nekom ko aktivno ne želi da napravi
kompetentan film.
Sveopšte je poznato da Željko
Mitrović verovatno za sebe voli da misli da je kralj Mida. Ipak, parafraziraću reči
Tonija Soprana: više je obrnuti kralj Mida – sve što dodirne se pretvodi u
fekaliju, pa tako i „Čarobna Zemlja“. Da budem ponovo iskren, to govorim sa
velikom tugom, jer je većina „Apollon“ filmova moglo da bude dobar film, a u
svakom se krije određena fantomska nit kreativnosti koja je postajala sve tanja
ulaskom u dalju produkciju projekta... Nažalost, ni poslednji Milinkovićev film
nije izuzetak... Mada, jasno je zašto ti filmovi postoje: brza lova i osećaj da
se nešto snima, makar to nešto bilo ekvavilentno toalet papiru... Okej, okej,
„Videoteka“ nije bio loš „Apollon“ film!
Priča prati već ustaljen, ali zapravo
zanimljiv narativ. Nekada dobar, a sada propali čovek dobija ponudu da se vrati
u biznis u kojem je najbolji, ali sa nekim obrtom koji on ne odobrava. Ipak,
kako bi rešio lične (i uglavnom finansijske) probleme, on prihvata posao koji
ipak nosi mnogo više sa sobom nego što se isprva činilo...
Predstavljena narativna postava je
mogla da bude vrlo zanimljiva, pogotovo što se u nju ubacio i komentar na
rijaliti i njegovu (ne)bitnost i uticaj na društvo. Daleko od toga da
scenaristkinja Staša Koprivica nije u stanju da napiše nešto dobro, radeći na
nekoliko ostvarenih projekata, ali ipak se to
i ne oseća gledajući ovaj film. Siguran sam da se scenario menjao pred
početak snimanja kako bi se uskladio sa budžetom i verovatno mizernim brojem
snimajućih dana, ali ipak se gleda finalni proizvod... Scenario je prepun narativnih,
dosadnih i trulih floskula koje zaista talentovani i provereno dobri glumci igraju
sa tolikom težinom da je bilo bolno za gledati... Scenario kao da šljaka na
nekoj loše podmazanoj traci koja nikako da stane, a ne traje ni čitavih
devedeset minuta...
Ipak, drago mi je da se film barem
dotakao fenomena rijalitija kroz prizmu emisije za decu, kao i donekle
farsičnog prikaza jedne niskorazredne televizije. Nema zapravo profesionalnog
zaposlenog u tehničkom odeljku, a jedna devojka je i glumica u emisiji za decu
i voditeljka vesti i meterološkinja... Znajući da se film pozabavio temom
rijalitija, zanimalo me je da li će Milinković barem onako suptilno, ali
efektivno da se podsmeva televizijama bez moralnog kompasa (svi znamo koje su u
pitanju)... Iako tih trenutaka donekle ima, Milinković i Koprivica ipak nisu
toliko pametno pristupili ismevanju ili parodiranju televizija...
Pritom, malo je čudno što je
Milinković odlučio da „ugrize ruku koja ga hrani“ i tako eto, barem malo pecne Mitrovića
i sličnu ekipu... Ako su se autori odlučili za to, neka idu skroz do kraja, a
ne ovako oskudno, kao da žele da kažu: „Eto, ismevali smo ih, uradili smo šta
smo mogli za borbu protiv neukusa!“. Činjenica da je Mitrović odobrio ovaj
projekat je samo još jedan pokazivač da eto i oni imaju smisla za humor pa
ismevaju same sebe! Kako oni samo uviđaju svoje mane i probleme (sarkazam)!!!
Priznaću, segmenti sa parodiranjem apsurdnih reklama koje viđamo svakodnevno su
bili zapravo smešni. Voleo bih da je i ostatak filma bio prožet njihovim duhom
i humorom, a stvarno verujem da je mogao!
Nažalost, ovo je poslednji film reditelja
Milorada Milinkovića... U septembru ove godine smo dobili njegov pretposlednji
upliv u filmsku umetnost sa blago rečeno, čudovšnim filmom „Sedef Magla“, ali
je ipak „Čudesna Zemlja“ nekako još manje „režiran“ film... U pretposlednjem mu
ostvarenju se barem kroz vrlo gustu maglu (haha) mogla da se oseti neka naznaka
minimalnog autorstva, ali ovde ipak i ne... Ko zna koliko ga je i stigao da ga režira,
zbog verovatno i te kako ograničenih snimajućih dana... Ovaj film je od A do Š
rediteljski očekivano odrađen. Nema trunke bilo kakve inovativnosti, zanimljivih
rešenja ili postupaka: sve je sterilno i odrađeno naizgled najbrže moguće, što
se definitivno ogleda i na tehničkom delu.
Kao i svaki film „Apollon“ produkcije
i ovaj je na tehničkom polju zaista sramotno odrađen. Ne krivim nikog iz ekipe,
jer verujem da su svi radili koliko su mogli sa zadatim budžetom i verovatno i
te kako ograničenim vremenom... Nego, svestan sam da su snimanje i dizajn zvuka
najveći neprijatelji domaće filmske industrije, ali aman zaman, da li je moguće
da studentski projekti imaju bolji zvuk od navodno „profesionalnog“ filma? Dešavalo
se da bubice pucaju, a i svako ko je gledao neki drugi film će uvideti da su
kao da su koristili neke vrlo amaterske načine da izoluju glasove glumaca,
utišaju ostalu buku, a o drugim zvučnim efektima da ne govorim; kao da ih je
neko “nalepio“ bez proveravanja, a prethodno ih skinuo sa Jutjuba... Filmu je
bila potrebna barem još jedna ruka rada u svakom smislu, a pogotovo
tehničkom...
Kad smo već kod Jutjuba, fotografija
filma izgleda kao jedan video sa te platforme... Slika kao da je bila veštački
razvučena i rasvetno neujednačena, jednostavno rečeno: vrlo ružna za
gledanje... Teško mi je bilo da gledam samu sliku, ali sam znao da ako odvratim
pogled neću moći da se tako lako vratim u narativ... Može se reći da nisam oči
odvajao od ekrana, ali daleko zbog nekog dobrog razloga.
Kao što je već opšte poznato, domaći
glumci nisu nikad problem u ne toliko dobrim filmovima. Takođe je poznato da
koliko god oni bili dobri, ne mogu da izvuku film ako im se servira u najbolju
ruku osrednji scenario, a ponudi rad sa rediteljem kojeg kao da ništa ne
zanima. Ipak, znamo da su došli zbog lake i brze love, a i ne krivim ih zbog
toga, ipak smo svesni da živimo u zemlji gde je kultura postala isto tako lako
i brzo zadnja rupa na svirali..
Ljubiša Savanović, Milica Mihajlović,
Ljuba Bandović, Goran Sultanović i ostali su igrali vrlo plitke likove u
očekivanom fazonu koji se zapravo na tužan način slaže i sa ostalim režimom
rada na ovom projektu... Bilo im je teško da iznesu ove likove, ne jer su puni
karakternih slojeva koje treba otelotvoriti i preneti publici kroz emocije i
mimiku, već ih je jednostavno nije bilo briga. Opet ću reći, daleko od toga da
su ovo „loši“ glumci, mogu se gledati u mnogim dobrim ulogama u raznim
filmovima, serijama i pozorišnim predstavama. Ipak, i oni su shvatili da nema
potrebe da se potrude kada je sve ostalo u filmu vrlo traljavo. Mora nekad i da
se zaradi i to je skroz okej!
„Čarobna Zemlja“ je film samo jer je
audio-vizuelna tvorevina. Film je koji je verovatno nekada davno imao naznake nečega
i iole zanimljivog, zabavnog, ali i pozitivno provokativnog... Nažalost, dobili
smo ovaj bolno zamršeni haos koji je višeslojno nekompetentan i ne pruža ni trunku
onoga što obećava zapravo upečatljivom premisom. Žao mi je što je ovo poslednji
film Milorada Milinkovića, em što sam siguran da je mogao da odradi barem još
jedan valjani film, em što je samo tužno da mu ovo bude zadnji pečat na domaći
film... Donekle, ovaj film je i prikaz Milinkovićeve rediteljske karijere:
nešto što je nekada imalo potencijal, a postalo je kreativno ništavilo... Mada,
to je sve možda i najbolji pokazatelj trenutačnog stanja Srbije, odnosno čarobne
zemlje u kojoj živimo i koja svakim mogućim danom postaje sve čarobnija i
čarobnija (sarkazam).
Comments
Post a Comment