Već dugo živimo u vremenu filmske nostalgije. Veliki studiji
je uglavnom koriste kako bi kapitalizovali na nekom prošlom (kao boljem) dobu,
ali i kako bi nas podsetili koliko smo napredovali na nekom polju; koliko se
zanat audio-vizuelnog rada razvio tokom decenija i decenija svog postojanja. Opsednutost
sa nekim ranijim dobom, likovima i pričama prošlosti postoji od pamtiveka, od
samih početaka fikcije; mitovi i legende su obilovale ponovnim pričanjem istih ili
sličnih priči kako bi se nešto novo naučilo, podučilo... Naravno, prošlo je
mnogo vremena od doba mitova i epova, pa sada imamo lenje filmske studije koji
recikliraju stare priče i pakuju ih u novi, sjajni, polirani audio-vizuelni paketić
za one koji vole da se prisete nekog prošlog doba, a i za one koji se istog ni
ne mogu setiti...
Pod opravdanjem da dostavljaju nešto novo, divlje što
mora da se pogleda, studiji su izmislili termin: nastavak nasleđa (legacy
sequel)... Takav je film koji nastavlja priču iz prethodnog filma ili serijala,
nakon značajnog vremenskog razmaka (više od 10 godina). Ovakvi nastavci pokušavaju
da premoste vremenski jaz između stare i nove generacije fanova. ali i neretko
arhetipa likova u filmovima. Uglavnom vraćaju stare/originalne likove i glumce
dok uvode nove, stvarajući sa tim osećaj nostalgije, ali sa spojem savremenijeg
pripovedanja. Nastavci nasleđa odaju počast originalnom materijalu dok šire
narativ za savremenu publiku i novu generaciju ljubitelja. Neki takvi filmovi u
bliskoj prošlosti su: „Creed“, „Blade Runner 2049“, „Top Gun: Maverick“, „Ghostbusters:
Afterlife“, „Jurassic World“ i drugi... 2025. godine smo dobili još jedan takav
u vidu „Tron: Ares“, nastavka na već odavno kultni serijal započet još 1982.
godine...
„Tron“ serijal je bio i ostao poznat kao onaj koji je
pomerio granice vizuelnih efekata i načina korišćenja istih na filmu. Skoro
trideset godina kasnije je njegov nastavak „Tron: Legacy“ na sličan način iskoristio
pun potencijal tadašnje tehnologije: autori su svetu iz osamdesetih dali preko
potrebno vizuelno ažuriranje stvorivši zaista spektakularan virtuelan svet. Iako
ni prvi ni drugi film nisu bili dramaturški potkovani, imali su svoje čari! Da
li je takav slučaj i sa najnovijim unosom ili je ovaj kompjuter ipak trebalo da
ostane zauvek isključen?
„Tron: Ares“ prati Aresa, naprednog programa koji je poslat
iz digitalnog carstva u fizički svet na opasnu misiju, čime se obeležava prvi
susret čovečanstva sa bićima veštačke inteligencije... U svetu gde se kompanije
bore za prevlast nad opasnom AI tehnologijom, program Ares mora da odabere stranu
kada počinju da mu se javljaju senzacjie van okvira binarnog koda: osećanja...
Prva dva „Tron“ filma su bila praktično narativno ista:
haker biva transportovan u kompjuter i mora da nađe izlaz iz njega dok se bori
sa zlim programima u okrutnim gladijatorskim igrama... Naravno, očekivano je da
bi treći film na polju priče barem malo eksperimentisao! Ovaj put, ljudi ne idu
kod programa, nego oni kod nas! Bolno logičan splet dramaturških okolnosti, ali
ipak onaj koji barem narativno nudi nešto novo i izazovno za autore da stvore svež
pristup već ustaljenoj filmskoj formi sličnih filmova. Ipak, scenaristi su iskulirali
sa nekim scenaristiškim začkoljicama i celokupni doživljaj filma skoro pa potpuno
ostavili na ramenima drugih pojedinosti poput: muzike i vizuelnih efekata, o
kojima će biti reči uskoro!
Naravno da se od ovakvog filma ne očekuje scenario za Oskara,
ali nije naivno želeti malo inovativniju priču, barem za nijansu uglančeniju od
puke jurnjave za NEKIM PREDMETOM dugu dva sata. Likovi su očekivano plitki, a
način na koji se relativno bitne poruke plasiraju je previše očigledan i
direktan... Nažalost „Tron: Ares“ je još jedan moderni blokbaster koji publiku
tretira kao debile koji ne mogu da sami shvate o čemu je film i koju poruku
želi da prenese. U vremenu u kojem se ljudi konstantno oglupljuju svime i
svačim, pa valjda jednostavan film o programu koji želi da oseća ne mora baš
sve da „crta“ publici... Gde je otišlo vreme kada je gledalac morao (i mogao)
sam nešto da poveže i svhati? Pritom, jeste da je ovo nastavak nasleđa i
očekivano je pozajmljivanje od drugih sličnih filmova, ali da su scenaristi
doslovno uzeli podzaplet jednog od „The Terminator“ filmova je prosto presmešno
i jadno...
„Tron: Ares“ uvodi novitete u samu priču i način
razvijanja digitalnog sveta, ali ipak nedovoljno. Jeste svež unos u serijal i
najavljuje nastavke koji će nam se vrlo verovatno za deceniju i po već smučiti,
ali avaj... Imao je potencijala da istraži sve i svašta, a zaustavlja se na
otrcanoj priči i istom plasiranju takve. Kao da su scenaristi bili u fazonu: „Ma,
to će biti problem nekog drugog od sledećeg filma, neki oni razvijaju priču i
svet, a mi smo dali mrvice potencijala!“. Ovo je mogao da bude film kritika
veštačke inteligencije i zlih velikih korporacija koje zapravo vode svet u
kojem živimo, ali šta će nam to kada imamo neonske motore koji voze brzo i
vrhunsku tehno muziku? Hleba i igara do kraja!
Pored privlačnog vizuelnog stila, autori filma su
odlučili da privuku ljude i sa poznatim glumačkim ansamblom! Greta Li igra Iv Kim,
ženu u begu koja se nalazi u novom okruženju sa novim pretnjama. Kao i velika
većina likova u filmu, došla je da odigra arhetip lika koji je neka vrsta „avatara“
za novu publiku. Ona je tu da upozna fanove pridošlice sa „Tron“ svetom, a i
one stare da upozna sa novitetima istog... Nije donela ništa novo niti
drugačije za slične likove, ali je bila sasvim u redu u granicama lika takvog
tipa...
Naravno, glumac koji je apsolutno na svakom promo materijalu
filma je niko drugi nego Džared Leto, odnosno naslovni Ares... Iskreno, ne znam
za vas, ali Leto je večno antipatičan čovek. Jednostavno, postoji neki podton
jeze, neprijatnosti i nečeg zlog što izvire iz njega. Ako me je nešto sve vreme
„vadilo“ iz ove vožnje od filma, to je Leto. Dobro, jeste odigrao sasvim
pristojno jer ipak nije loš glumac, ali nisam ni u jednom trenutku mogao da poverujem
u to što gledam... Pritom, ne može se ne uzeti u obzir njegova „sekta“ u Hrvatskoj,
kao i raznorazni slučajevi „navodnih“ seksualnih zlostavljanja... Ali ako se
gleda samo njegovo izvođenje u ovom filmu, doslovno je mogao da bude bilo ko
umesto njega... Svakako je bilo zabavno gledajući ga kako pokušava da igra
nekog lika koji nešto mora da oseti, jer Leto ne izgleda kao osoba optrećenja
emocijama.
Zloće su: Evan Peters i Džilijan Anderson, koji su
barem mene privukli da gledam film. Oni igraju Dilindžereve, klasične korpo
zloće koji žele prevlast na tehno tržištu... Dok je Elizabet (Anderson) više
old skul u pristupu, njen arogantni sin i zapravo nesposobni naslednik Džulijan
(Peters) će iskoristiti sve što ima i zna kako bi došao do cilja... Njih dvoje
su bili samo okej: nisu izlazili iz granica očekivnaosti sličnih likova
prošlosti. Sve što su učinili je bilo predvidljivo i još jedna su žrtva
lenjosti scenarista... Kao i svi likovi i oni su imali potencijal da budu nešto
novo i drugačije, ali eto nam barem vizuelno izvrsne, ali ultimativno isprazne
akcije!
Ipak, koliko god glumci bili dobri, ako im se da
scenario na nivou ovog, ipak ne postoji ništa što njihove glumačke sposobnosti
mogu da učine... Koliko god su se trudili da „iščupaju“ film iz narativne
traljavosti, ipak su se scenaristi odlučili da više vremena posvete akciji, što
je i bilo očekivano...
„Tron“ filmovi su poznati po svojoj vizuelnoj estetici,
koju treći film diže na viši nivo. Iako je i „Tron: Legacy“ bio vizuelno divan,
„Ares“ je ovaj put taj tehno neon fazon doneo u realan svet: izgleda divno! Slično
kao autori 1982. i 2010. godine, tako su i kreatori vizuelnih efekata ove
godine iskoristili stvarno pun potencijal kompjuterski generisanih slika i
dostavili publici jedan od vizuelno lepših filmova 2025. godine koji
definitivno iziskuje da se gleda na najvećem platnu mogućem. Jeste da je isprazna
priča zakinula, ali ako vam se gleda neki kokicožderački blokbaster, trenutno
nećete naći bolji od „Tron: Ares“. Radujem se Oskarima i prosto sigurnoj nominaciji
ovog filma za vizuelne efekte, ali svi znamo da će ih na tom polju pojesti za
doručak „Avatar: Fire and Ash“, koji nas očekuje u decembru.
„Tron“ filmovi su već poznati po tehno, elektronskoj
muzici koja odaje utisak da ste stvarno u nekom giga računaru... Dok je „Tron:
Legacy“ podigao muzičku lestvicu na viši nivo sa zaista izvanrednim „Daft Punk“
skorom, rekao bih da je zaključak trilogije, „Tron: Ares“, dostavio vrhunsku
originalno komponovanu muziku. Iako su članovi benda „Nine Inch Nails“, Trent Reznor
i Atikus Ros, prethodno već radili na filmovima poput: „The Social Network“, „Challengers“,
„Soul“, rad na najnovijem neo-sajberpank naučnoj-fantastici „Tron: Ares“ je
jedan od njihovih boljih!
Svaki trenutak koji nije posve dramaturški dobro potcrtan
(većina filma), muzika ga diže na viši nivo... Više puta sam se našao kako nesvesno
drmam glavu uz ritam dok uživam u audio-vizuelnoj poslastici akcionih sekvenci
koje su i te kako obogaćene vrhunskom mjuzom kultnog benda! Ovaj saundtrek je
pravo malo čudo! Hrapav je i grup, sa podnotom opasnosti: pogodan je za film o
veštačkoj inteligenciji. Pritom, zvuči OPASNO DOBRO u IMAX sali poznatoj po
besprekornom ozvučenju...
Testament njihove posvećenosti i inspiracije koje im
pruža film ovakve vrste je i što su napravili više originalnih pesama kao bend,
pored celokupnog skora. Pritom, Reznor i Ros su i izvršni producenti filma, te
se i tu ogleda njihova ljubav prema serijalu i posvećenost istom na više polja
produkcije... Jeste da je skor, kao i ostatak filma, pun referenci na prethodne
slične muzičke radove raznih drugih autora, ali je svakako ipak jedan od
najboljih saundtrekova ovog kreativnog dvojca: ulazi u duboku srž kostiju.
Da li „Tron: Ares“ nudi neku novu kritiku veštačke
inteligencije? Ne. Da li je nešto vanvremenski novo što mora da se pogleda. Pa,
ne baš. Da li je narativno skrojen kako jedan nastavak treba da bude? Onako. Da
li je opako dobra vožnja od filma sa vrhunskom muzikom i vizuelnim efektima
koji su jedni od najboljih u današnjem mejnstrim blokbaster filmu? O, da! Ne
očekujte mnogo i ne nervirajte se ako ovo nije savršeno napisan film, već načuljite
uši i trepnite par puta pred film, jer nećete imati mnogo prilika za to tokom ovog
odličnog audio-vizuelnog (ne toliko narativnog) iskustva! U godini u kojoj su se mnogi filmski
naslovi pokazali kao prljav toalet papir, “Tron: Ares” je samo slabije
zaprljana rolna u toj gomili!
Comments
Post a Comment