Jovan Semi

  Postoje neki filmovi za koje čim počnete znate da će biti vraški dobro iskustvo. Od prve scene, minuta, replike: znate da će to biti jedan poseban film. Lično mi se to ne dešava često, ali kada se desi bude neverovatan osećaj. Tako je za bio film Kneecap. Ko bi rekao da će jedan relativno mali irski film postati jedan od meni omiljenih 2024. godine? Odmah ću reći, neverovatna je preporuka i ako ga niste pogledali, ovo je vaš znak da odmah izdvojite oko 100 minuta za ovo ostvarenje. Kada sudbina spoji školskog nastavnika Džej Džeja sa Naosijem i Liamom, niskorazrednih dilera opojnih supstanci, postanu hip-hop trojac „Kneecap“. Repujući na irskom nenadano počnu pokret za spas maternjeg jezika. Ovo je isinita priča o borbi za ravnopravnost, održavanje kulturne baštine i jednog naroda u životu. Njih trojica moraju da prebrode razne nedaće (neretko opasne po život), kako bi se izborili za nešto više od njih samih. Pre gledanja ovog filma, nisam ni znao da ovaj sastav zapravo po...

  „Definicija ludila je radeći jedno te istu stvar iznova i iznova očekujući drugačiji rezultat“. Iako se ova rečenica pripisuje Albertu Ajnštajnu, u proteklih nekoliko godina je previše puta ja izgovaram dok izlazim iz bioskopa nakon nekog novog domaćeg filmskog ostvarenja. Nije da se uvek prevarim, nego se jednostavno zapitam dokle ide većina domaćih filmova današnjice. Za koga se prave? Ko u njima zapravo uživa?? Zašto se toliko plasiraju mediokriteti??? Iako je ova godina imala dobre domaće filmove u vidu   Za danas toliko ili 78 Dana, njihov uspeh nije dovoljan da prestanem da se pitam... Odgovore na prethodna pitanja nećete dobiti, ali ću pokušati da odgovorim na pitanje: „Zašto je Megdan: Između vode i vatre jedan od gorih filmova 2024. godine? Možda je i to preteško pitanje za odgovoriti... Bivši vaterpolista Mali radi na vratima poznatog kluba kada dobije ponudu da oživi svoju skoro pa mrtvu borilačku karijeru. Kroz razne borbe (legalne i ilegalne), Mali se polako a...

  Helboj kao lik je naizgled jednostavan za adaptaciju. Đavoli sin stavljen na Zemlju kako bi doneo njeno uništenje, ali pomoću dobrote ljudskog roda se preokrenuo i počeo da radi kako bi ga spasio sa vremena na vreme. Na dvadesetogodišnjicu od prve ekranizacije ovog strip lika je publika dobila priliku da pogleda čak treću igranu verziju ovog lika (pored jedne animirane), a četvrti igrani film (pored dva animirana koja su išla direktno digitalno). Iako je prvi Hellboy bio relativno uspešan film, svaki naredni pokušaj da se ovaj lik približi mejnstrimu je propao, svaka verzija je imala svoju hrpu problema. Hellboy: The Crooked Man je izgledao kao da će se izdvojiti od prošlih ostvarenja po tom pitanju, ali nažalost je čak i dosadašnji najgori upliv u ovaj zaista intrigantni svet iz stripova. Hellboy: The Crooked Man odmah baca publiku u žižu zbivanja. Nema objašnjenja glavnog i sporednih likova, sveta ili praktično ičega. To je zapravo i bio dobar znak, jer za ovakve likove i ne ...

  Roman Don Kihot je jedno od najuticajnijih dela evropske književnosti. Napsiao ju je Španac Migel de Servantes i ona je najviše objavljivana i najprevođenija knjiga na svetu posle Biblije. Smatra se i najvažnijim delom španskog Zlatnog veka, koji obuhvata doba renesanse i baroka, dakle od 15. do 17. veka. Imajući u vidu Don Kihotov uticaj, bilo je samo pitanje vremena kada će neko pokušati da napravi filmsku adaptaciju. Iako je izašlo na desetine niskobudžetnih igranih i crtanih adaptacija, nijedna nije bila visokobudžetna. U stvaranju jedne od prvih visokobudžetnih, studijskih adaptacija Kihota je učestvovao Orson Vels, koji je trebalo da režira i piše film. Nameravao je da likove Dona Kihota i njegovog štitonoše, Sanča Panza postavi u moderan svet i istraži njihovo snalaženje u njemu. Vels je, po svom običaju, prešao preko budžeta i studio nije mogao više da finasira projekat. Na kraju je film propao i mislilo se da se nikad neće snimiti adekvatan film po Donu Kihotu . Jer...

  „Najveće razočarenje 2024. godine“.“Najgori film 2024. godine“. „Najgori film baziran na stripu“. „Najgori film ikada“. Ovo su samo neki utisci koji odjekuju internetom proteklih oko nedelju dana od kad je izašao dugoočekivani nastavak na film koji je zaradio dva Oskara i preko milijardu dolara, a to je Joker: Folie à Deux . Ovo je film koji je podelio publiku i fanove ovog malo je reći kultnog lika, razne kritike da je film razočarenje ili jednostavno loš su preplavile internet i ne bi se pogrešilo kada bi se reklo da je film objektivno podbacio na komercijalnom nivou, ali i sa većinom fanova. Ali šta ako, Joker: Folie à Deux, zapravo uopšte nije loš film? Odnosno, film je koji ima svoje probleme, ali je daleko od lošeg nastavka. Nastavak se dešava dve godine nakon prvog filma. Artur Flek je u Arkam duševnoj bolnici, očekujući suđenje za ubistvo petoro ljudi. Flek je onaj stari jadni, izmučeni, ćutljivi, mršavi čovečuljak. Daleki je krik od onog Džokera punog samopouzdanja i seb...

  Još jedan ovogodišnji domaći film o NATO bombardovanju 1999. godine, te su poređenja između dva neminovna. Dok je 78 Dana imao drugačiji, inovativniji i pametniji pristup ovakvim dešavanjima, najnovije izdanje režisera Gorana Radovanovića, Bauk , nažalost sadrži falinke koje su falile prethodno pomenutom „found footage“ ostvarenju. Bauk je još jedan domaći film u nizu koji pati od poznate dijagnoze domaćih filmova koji se bave ovako škakljivim temama, „patetizma“. Da li se Bauk istakao po dobrom, kao već nekoliko domaćih ostvarenja ove godine ( Radnička klasa ide u pakao, Videoteka ili Lazarev put ) ili je domaći film vratio u nažalost već poznatu atmosferu repetativnosti, socijalne melanholije i cikličnosti melodrame? Izgleda da više naginje ka drugom slučaju... Praviti film o tragičnim dešavanjima sa prostora bivše Jugoslavije nije preteško. Postoji sijaset zbivanja i nije teško naći ideju za dugometražni film o tome. Uzeti nikako zaboravljeno NATO bombardovanje SRJ 1999. ...

  Džoker kao lik je jako specifičan i ne bih preterao kad bih rekao da je svakako jedan od najpozntijih Betmen zlikovaca, te i jedan od najprepoznatljivijih fiktivnih likova u fikciji, sa belim licem, zelenom kosom i širokim krvavo crvenim osmehom na licu. On je lik koji nema određeno poreklo, niti neki karakterni luk. Jedino što ima određeno jeste karakteristična ludačka nit koja povezuje sve verzije Džokera. Ali ipak u njegovoj neodređenosti  leži i sama zapletenost lika. To je i jedan od razloga zašto se glumci lepe za tu ulogu i zašto je ona bilatoliko bitna za karijere Hita Ledžera i Hoakina Finiksa, o kojima će biti reči uskoro. Glumci možda Džokera vide kao prazno platno koje mogu da ispune na svoj način, ispoljavajući neke svoje ludačke misli i glumačke sposobnosti sa kojima možda nisu ranije bili upoznati. Pre nego što krenem, rangiram samo one Džokere koji su se pojavili u dugometražnim igranim filmovima, dakle makar koliko su fenomenalni Mark Hemil u animiranoj seri...